Psihološki procesi kod onkoloških pacijenata
Saznanje dijagnoze maligne bolesti predstavlja jedan od najstresnijih događaja u životima ljudi. Reakcije na saznanje dijagnoze mogu biti različite, a u najvećem broju slučajeva, kao prvi inicijalni odgovor javlja se poricanje, šok i neverica.
- Početni stadijum lečenja prati traumatska reakcija pa se može javiti osećaj obamrlosti, doživljaj da to nije realnost i da se ne dešava.
- Drugu fazu prati jaka emocionalna uznemirenost, dubok osećaj tuge, depresivnog raspoloženja i anksioznosti; distres kao opšta psihološka uznemirenost praćena tugom i strahom može se razviti do potpune mentalne i fizičke onesposobljenosti.
- Poslednja faza ogleda se kroz proces prilagođavanja – u ovoj fazi kod pacijenta dolazi do povećanog optimizma i prihvatanja dijagnoze, integracije pređašnjih iskustava, ali i reorganizacije životnih aktivnosti i modifikacije samog stila življenja.
Bolest nikada ne utiče samo na jednu osobu, već ima uticaj na članove porodice, prijatelje i dovodi do potpune reorganizacije života osobe na više nivoa – emocionalnom, psihološkom, kognitivnom, telesnom, socijalnom.
Bura osećanja
Reč rak kod ljudi može izazvati zastrašujuća razmišljanja. Mogu biti zabrinuti zbog promene u fizičkom izgledu, zbog bola, straha za sopstveni život, ali i reakcije okoline. Često je prisutan utisak da je saznanjem dijagnoze život stao i da se gubi kontrola nad sopstvenim životom. Pacijenti su prestrašeni, imaju pomešana osećanja, a u zavisnosti od stadijuma bolesti, dešava se da kod najupornijih vrsta katkad ne vide više smisao svog života. Menjaju svoje navike, odlaze na iscrpljujuće terapije i doživljavaju izvesnu životnu krizu.
Sva ova osećanja su potpuno u redu i prirodno je da ih pacijent oseća, jer je kako saznanje za bolest, tako i sam proces lečenja od maligne bolesti dugotrajan i mukotrpan proces. U pitanju su nedelje i meseci iscrpljujućeg i neizvesnog perioda, kroz koji se ljudi osećaju tužno, očajno, anksiozno, ljuto. Dešava se da ih preplavi čitav spektar neprijatnih emocija koje vrlo često ne umeju ni da prepoznaju, imenuju, a na kraju krajeva ne znaju ni šta sa njima da urade.
Osećanje bespomoćnosti dodatno utiče na depresivno raspoloženje, a anksioznost se pojačava kada razmišljanja idu u pravcu predviđanja toka lečenja i razmišljanja da će se nešto neprijatno desiti. Ovakve misli pojačavaju osećaj uznemirenosti, strepnje i straha koji je prisutan tokom celog lečenja, kako kod obolelog tako i kod članova porodice. Neki od strahova koji su karakteristični za ovo stanje su strah od nepoznatog, od bolnih intervencija, strah od loših prognoza, strah od smrti, strepnja od ishoda, ali i zabrinutost za članove porodice. Poseban oblik straha definisan kao “preuranjena napetost” stavlja pacijenta u stanje sumnje da u bilo kom trenutku bol može da se vrati.
Od saznanja do prihvatanja
Važno je istaći da su ovo adekvatne reakcije na saznanje dijagnoze, ali ono šta nije poželjno – jeste prihvatiti da su depresivno raspoloženje, povlačenje, strepnja i anksioznost, stanja koja moraju biti prisutna tokom celokupnog trajanja lečenja. Jer ne moraju! Sve navedeno može da se javi kao psihološka reakcija na tešku životnu krizu, i često se i javi. Često osećanja budu intenzivnija jer je u pitanju visok stres, ali su u pitanju takođe osećanja čiji se intenzitet postepeno smanjuje samim prihvatanjem dijagnoze i aktivnim učestvovanjem u lečenju. Poželjno je da se kada dođe do prihvatanja dijagnoze i lečenja pažnja usmeri na lične emocije, reakcije, razmišljanja, na strahove sa kojima se susrećemo i na rad sa tim sadržajima.
Zaključak
Koliko god da je spektar reakcija gore naveden karakterističan za većinu ljudi i da se slične emocionalne reakcije javljaju u najvećem broju slučajeva, neophodno je da ukoliko trenutno prolazite onkološko lečenje ili se neko od vaših bližnjih leči znati da su ljudi potpuno jedinstveni i da neće svi imati isti emocionalni odgovor tokom lečenja, te da iz tog razloga imate sluha za svoje autentične potrebe i emocije. Bitno je osluškivati sebe i istraživati tok misli i osećanja. Važnost razumevanja vlastitih emocija predstavlja proces samonege koji dugoročno dovodi do jačanja unutrašnjeg dela ličnosti.
S obzirom na izazovnu životnu situaciju, katkad je u ovom procesu potrebna stručna psihološka podrška, a ako i Vi osećate da je tako – potražite je i prihvatite. Dobićete podršku i smernice kako da upravljate neprijatnim emocijama, stresom i kako da na adekvatan način oblikujete mehanizme prilagođavanja na bolest i lečenje i na taj način kroz težak period prolaziti na što je moguće lakši način.
Sandra Malović Likić
