Kako razgovarati sa decom o tragediji koja se dogodila?

Kako familije, edukatori, psiholozi i ostali počinju da odgovaraju na pitanja dece vezana za događaj koji se desio u OŠ ,,Vladislav Ribnikar’’ 03.05.2023. godine, mnogi roditelji imaju nedoumice na koji način da pomognu deci da se nose sa ovom tragedijom. Neki se, možda, pitaju kolikoj količini informacija treba deca da budu izložena, ili šta da kažu kako bi uverili decu da su bezbedna. Ostali traže kako odgovoriti na pitanja poput ,,Zašto se ovo desilo?’’ ili ,,Kako da pomognem onima kojima je potrebna?’’. Organizacije i razni sistemi u državi su počeli sa okupljanjem raznih resursa kako bi pružili smernice, mnogi objavljuju članke, smernice kako i šta, upućuju gde se može dobiti koja vrsta pomoći.

Tako smo i mi odlučili da odgovorimo na česta pitanja, pružimo neke smernice kao i da navedemo neku listu mesta/organizacija koje nude psihološku pomoć onima kojima je potrebna.

1. PRVO SE FOKUSIRAJTE NA SVOJE EMOCIJE!

Roditelji, bilo bi dobro prvo da se fokusirate na svoje emocije, kako biste prvo pomogli sebi, a potom ćete moći ,,lakše’’ da se predano posvetite potrebama i emocijama vaše dece. Deca se u ovim stresnim situacijama, koliko god vama izgledalo neznatno, okreću ka vama i vašoj emocionalnoj stabilnosti (u vama vide sugurno utočište), i u odnosu na to kako vi reagujete i šta radite oni znaju koliko je situacija ozbiljna i da li da brinu. Ne zaboravite, da se ,,odrasli razgovori’’ kada ste u drugim sobama slušaju! Takođe se okreću ka strukturi, prediktabilnošću i redu. Sve ove navedene stvari utiču na pozitivan način, jer ispod tih stvari se nalazi osećaj za kontrolom (oni imaju moć da upravljaju stvarima, životima) i na taj način prevazilaze nešto ovako strašno što je van naše kontrole.

Ukoliko ste pod velikim stresom, situacija je trigerovala neke stare rane, anksioznosti itd. mogli biste biti malo više nervozni i nestrpljivi prema vašoj deci, bez da primećujete to, što za posledicu može imati direktan uticaj na to kako vaše dete doživljava trenutnu situaciju.

Neki od načina kako možete da prođete kroz vaše frustracije, osećanja i razmišljanja jesu sa vašim partnerom, drugarima/drugaricama, ukoliko ste religiozni dugovnikom, familijom itd. Ukoliko prepoznate da vam ide ovaj proces teže, ništa ne pomaže, a osećate veliki naboj nekih emocija, ne možete da spavate, slabiji vam je apetit, možda bi bilo dobro da popričate sa psihologom ili psihoterapeutom, gde će vam on/ona pomoći u ovom veoma bitnom koraku, kao i u ostalim ukliko je potrebno. I to je sasvim okej kao i bilo koji prethodno naveden način.

Kada ste prepoznali šta se dešava sa vama, moći ćete mnogo lakše da se pozicionirate u odnosu na to šta vaše dete oseća i da pravite razliku između vaše reakcije i njihove. Takođe ćete već imati neko iskustvo u tome kako da se postavite prema temi i lakše ostati fokusirani na dete i njihov doživljaj/osećanje prema situaciji naspram same situacije i toga šta se kako dešavalo.

2. RAZGOVOR SA DETETOM O TRAGEDIJI

• Prvo i osnovno, istražite šta to sve vaše dete već zna o događaju. Čak, iako niste zajedno razgovarali na ovu temu, deca su svašta čula o ovome preko društvenih mreža, televizije pa i svojih drugara. Njihova percepcija događaja može biti potpuno drugačija od realnosti.
• Uverite dete da je skroz okej i da je sigurno da priča o stvarima koje su tužne ili strašne. Važno je naglasiti da je okej ukoliko se i oni osećaju tužno, ljuto, uplašeno i uzvratiti detetu da se i vi, takođe, osećate tako (da nije samo u tome). Bilo bi dobro da dete zna da ne postoji pitanje koje je dovoljno strašno i ne može da se pita ili tema o kojoj ne može da se priča. Ukoliko ne objasnimo ove stvari detetu direktno (da je okej da se osećaju na određeni način, oni mogu pomisliti da nešto nije u redu sa njima kada se osete tako).
• Podstičite pitanja, kako sada, tako i u budućnosti. Kao i odrasle osobe, deca se lakše nose sa krizama ukoliko razumeju šta se desilo i razumeju šta se dešava sa njima i okolinom. Razmene poput pitanje – odgovor, pružaju vam mogućnost da ponudite podršku detetu.
• Podsetite/uverite dete da je ono sigurno! Kada dete ima pitanja poput ,,Zašto se ovo desilo?’’, ,,Jesam li bezbedan u školi?’’ ili ,,Šta ako se ovo desi i u mojoj školi?’’, objasnite detetu da su situacije poput ove izuzetno retke, kako se ovo do sada nije desilo, kako su u procesu nove mere koje će uticati na prevenciju itd. Takođe, ne bi bilo loše, pričati sa detetom koji sve to ljudi/zaposleni rade aktivno na tome svaki dan kako bi deca bila bezbedna kao što su policija, učitelji, psiholozi, pedagozi, ministartsva razna, nevladine organizacije itd.
• U razmeni informacija, budite iskreni, ali obratite pažnju i na uzrast vašeg deteta. Nacionalna Asocijacija Školskih Psihologa nudi sledeće korisne savete kako da se priča o nasilju sa decom različitih uzrasta:

• RAZGOVOR SA DECOM NIŽIH RAZREDA OSNOVNE ŠKOLE:

  Deci trebaju kratke i pojednostavljene informacije koje bi trebalo da idu uz uveravanja da su njihova škola i kuća sigurna mesta i da ih odrasli čuvaju. Dajte im jednostavne primere školskih sigurnosnih mera poput toga da postoji čuvar u školi, kako vrata imaju ključeve i mogu se zaključati itd.

• RAZGOVOR SA DECOM VIŠIH RAZREDA OSNOVNE ŠKOLE:

  Deca ovog uzdrasta će biti više vokalna kod postavljanja pitanja i u izražavanju mišljenja da li se zaista osećaju sigurno ili ne, kao i da li se neko bavi načinima kako bi mogli da se tako osećaju. Možda će im biti potrebna pomoć oko razdvajanja realnosti od fantazija. Takođe i sa njima diskutujte o merama zaštite koje su škole i društvo preduzeli.

• RAZGOVOR SA DECOM KOJA POHAĐAJU SREDNJU ŠKOLU:

  Deca ovog uzrasta će već imati jake i raznolike stavove o uzrocima koji su doprineli da dođe do situacije do koje je došlo. Oni će deliti konkretne sugestije o tome kako škola može da učini da se osećaju sigurnije i kako bi moglo da se radi na prevenciji generalno. Naglasite im kolika je uloga svakog pojedinačnog đaka u održavanju i pridržavanju školskih sigurnosnih mera. Jasno nam je da možda u nekim školama ne postoje jasno definisane mere zaštite još uvek, ali možete sa decom pričati koje bi to bile, pa da se predaju direktoru kao predloge.

• Zapamtite da je skroz okej da ,,priznate’’ da nemate sve informacije i da nešto ni sami ne znate. Ukoliko je odgovor na neko pitanje ne znam, iskoristite to pitanje i vratite nazad detetu. Proverite koja su njegova razmišljanja, šta bi moglo da bude rešenje/odgovor. Vidite kako razmišlja, pohvalite ga na kreativnosti, humanosti, utešite ga (u zavisnosti od dobijenog odgovora).
• Budite strpljivi. Ukoliko dete ne želi da priča na ovu temu ili nema šta mnogo da kaže, dajte mu vremena i prostora, jer je i samo možda zbunjeno raznim informacijama ili preplavljeno. Pitajte ga da li i šta mu je potrebno u tom trenutku od vas i stavite mu do znanja da je okej da se vrati vama kada bude imao bilo koje pitanje ili potrebu da priča na ovu temu. Ukoliko vidite da je anksiozno, da se zatvara, depresivno posavetujte se sa doktorom, psihoterapeutom, pedijatrom ukoliko je mlađe dete.
• Imajte na umu da su sve reakcije potpuno u redu. Od izbegavanja teme do crnog humora, preko straha i anksioznosti do nezainteresovanosti i preterane zainteresovanosti. Deca će se nositi sa sa stresom onako kako su to do sada činila. Bitno je da ih ne kažnjavate i ne sramite ukoliko to možda nije neka od ,,socijalno prihvatljivijih’’ načina poput crnog humora. Budite vi sredina u kojoj može slobodno da je izrazi i objasnite mu potencijalne opasnosti ukoliko to otvoreno bude radio/radila na nekim drugim mestima.

3. JOŠ NEKI OPŠTI SAVETI

• Podržite dete da izražava emocije i ideje kroz već njemu poznate aktivnosti. To mogu biti pisanje, crtanje, pevanje, gluma (možete, recimo, preko pokreta da tražite da opiše šta oseća – Kažete mu bukvalno hajde mi pokaži kroz bilo koji pokret kako se osećaš) itd. Ovo je namenjeno nižim uzrastima kada im je teško da artikulišu kako se osećaju, ali nije loše ni za stariju decu ukoliko primećujete da se oseća neprijatno ali ne zna kako da izrazi.
• Zaštitite sebe i njih preplavljujućim sadržajima iz medija. Ukoliko je dete starije, pričajte otvoreno i na tu temu, i objasnite mu zašto konstantna izloženost utiče negativno na ljude generalno. Kod manje dece, slike i videi tragedije mogu biti zbunjujući, dezorijentišući, dok se slike i videi konstantno vrte po medijima. To može dovesti do osećaja konfuzije i osećaja kao da se tragedija iznova svaki put dešava opet. Treba reći da je okej biti informisan (nemati glavu ispod peska), ali prevelika količina i ponavljanja istih informacija mogu povećati anksioznost, depresiju, iznova izazivati neprijatna osećanja visokog intenziteta.
• Probajte da održite rutinu. Normalnost će pomoći i vama i detetu sa osećajem gubitka kontrole i nesigurnosti. Takođe, pomaže i rađenje zabavnih stvari. Zapamtite da deca idalje treba da budu deca!
• Budite bliži sa svojim detetom. Dajte svom detetu malo više (dodatno) udobnosti, sigurnosti, fizičke bliskosti poput zagrljaja ili šta već znate da vaše dete voli. Fizička bliskost dosta pomaže kod unutrašnjeg osećaja sigurnosti. A ta bliskost ujedno i vama dosta znači!

4. GDE SE MOŽETE JAVITI ZA POMOĆ U PREVAZILAŽENJU TRAUMA U VEZI SA TRAGEDIJOM U BEOGRADU

• Besplatno Psihološko savetovalište za mlade Doma omladine Beograda. Možete kontaktirati Jadranku Radovanović (psihološkinja) preko mejla jadranka.psiholog@gmail.com ili preko sms poruke +381 64 39 25 300.
• Instit za mentalno zdravlje u Beogradu u cilju podrške porodicama stradalih u OŠ ,,Vladislav Ribnikar’’, nastavnicima, učenicima kojima je potrebna psihološka pomoć i podrška. Možete kontaktirati preko telefona 063 8681757 i 063 8682217.
• NADEL (nacionalna dečija linija). Besplatni pozivi na 116 111 ,na sajtu imaju i podršku putem četa. Savetodavni telefon za roditelje 0800 007 000.
• Centar Srce Besplatni pozivi na 0800300303, na sajtu imaju i podršku putem četa.
• Centar za mentalno zdravlje (Terazije 3, 3. sprat) broj telefona 011 3612467 i 064 8652520.
• Pokret Nesalomivi 0800 001 002
• Klinika Laza Lazarević linija za pomoć adolescentima 0800 3093 03
• Psihološko savetovalište Jezgro centar grupa podrške za roditelje OŠ ,,Vladislav Ribnikar’’ Pozvati broj 064 800 2005.

Aleksandar Nikolić