Telo i um u geštalt terapiji

Kako potičemo iz kulture u kojoj je zastupljena dihotomija na telo i um, široko je prihvaćena ideja da um predstavlja predmet bavljenja psihoterapije, dok je telo predmet medicine, čime je svako bavljenje i istraživanje ljudske prirode na isti način podeljeno. Takođe, u našem društvu možemo zapaziti i veliko isticanje i vrednovanje intelekta i razuma, što dovodi do ignorisanja i nedovoljnog obraćanja pažnje na našu telesnu prirodu. Psihoterapija naglašava rad sa mentalnim događajima, mislima, idejama, dok se na telesni aspekt obraća malo ili nimalo pažnje. Međutim, mi ne živimo samo kroz naše misli, imaginacije, ideje, niti se na njih možemo svesti, već takođe i kroz kretanje, držanje, osećanja i ekspresiju. Trenutno u psihoterapiji je najviše zastupljen verbalan i mentalo orijentisan pristup, poput na primer kognitivne terapije, psihonalize, sistemske terapije. Pored psihoterapijskog konteksta, naš sam jezik narušava vezu između tela i selfa i podstiče pravljenje distinkcije izmedju tela i „ja“. U jeziku ne postoji reč koja bi nam omogućila da se identifikujemo sa svojim telom, već u najboljem slučaju možemo reći „moje telo” – isto kao što bismo mogli reći za neki objekat.

Desenzitizacija u Geštalt terapiji

Iz ugla Geštalt psihoterapije, desenzitizacija se odnosi na mehanizam odbrane koji remeti ciklus kontakta na samom početku – u fazi senzitizacije. Ukoliko ovaj mehanizam perzistentno koristimo, spektar senzacija koji su pristupačni našoj svesnosti je znatno sužen. Ovaj mehanizam nas može ozbiljno ometeti u zadovoljenju naših potreba, toliko da ih čak i nismo svesni, a naše ponašanje se može zasnivati na pogađanju koje bi to mogle da budu naše potrebe, na onome šta je prikladno u datoj situaciji i šta bi “trebalo” da radimo i želimo, dok autentične potrebne ostaju nedostupne. Bez senzacije koje bi usmeravale naše delovanje gubimo dodir sa tim ko smo, šta želimo i šta nam je potrebno, ali sa sredinom koja nas okružuje. Stepen u kome smo desenzitizirani se može kretati od totalnog razdvajanja od tela – do selektivne desenzitizacije, koja se javlja kao odgovor na kratkotrajnu neprijatnost. Što smo više desenzitizirani, dakle više nam je unutrašnjih doživljaja i osećaja za sredinu nepristupačno, imamo uži opseg kontakt funkcija. Ovo može rezultirati doživljajem „beživotnosti“ , dosade i repetitivnosti.

Društveni problemi trenutno aktuelni poput otuđenja, difuznih identiteta, nepovezanosti i ravnodušnosti, mogu se interpretirati i kao desenzitizacija naše fizičke osnove, a ne filozofske i ideološke krize.

Poželeti da ne osećamo neku senzaciju, možemo iz više razičitih razloga:

• Neugodnost poput bola, gladi, hladnoće
• Kada senzacije signaliziraju naše potrebe, a ne mogu biti zadovoljenje, stvara se neugoda i bol različitog intenziteta. Na primer, lakše je ne osećati potrebu za kontaktom i dodirom, koja ako je svesna, a ne može se zadovoljiti, može biti transformisana u doživljaj nepodnošljive usamljenosti;
• Senzacije koje osećamo mogu biti u suprotnosti sa našim uverenjima – introjektima. Ukoliko imamo uverenja da su seksualni impulsi „nemoralni i prljavi“ – verovatno je da ćemo težiti da ove senzacije ignorišemo;

Psihoterapijski rad kod desenzitizacije

Ponovno uspostavljanje osetljivosti se odvija upravo kroz uspostavljanje neophodnih uslova za senzaciju a to su upravo pažnja, disanje i životno telo. Osnovna intervencija je podržavanje klijenta da se fokusira na telesne senzacija i da sa njima ostane dovoljno dugo da bi se doživljaj pojavio kao jasno izdiferencirana figura. Na primer klijenta možemo pitati „Šta se sada događa u tvom telu“ ili mu sugerisati da obrati pažnju na određenu telesnu ekspresiju. Ovim intervencijama se fokus pomera sa kognitivnog na telesno doživljavanje.

Takođe, značaj ovih intervencijama leži i u razvijanju rečnika za opisivanje suptilnijih telesnih iskustva jer o telu retko govorimo i nemamo precizan rečnik za opisivanje telesnih senzacija. I na kraju, da bi se senzacije javile potrebno je da postoji neprekinuto i regularno disanje.

Zaključak

Nesumnjivo je da su naše telo i telesni procesi povezani sa našim emocionalnim životom i životnim temama i da telo predstavlja utemeljenje naše egzistencije u svetu. Ne možemo a da ne primetimo neophodnost unošenja svesti o značaju telesnog selfa kako u kulturi, koja je pretežno „racionalna“ i kognitivna, tako i u psihoterapiji koja predstavlja odraz kulture u kojoj je utemeljena. Takođe, obraćanje pažnje na telesne procese ukazuje i na značaj posmatranja čoveka na holistički način, umesto veštačke dihotimije na um i telo.

Ana Anđelković