Retrofleksija

Ciklus uspostavljanja kontakta sa svetom i drugima se ne odvija uvek pravilno. Mogu se javiti prekidi koje nazivamo „otpori“. Postoji nekoliko glavnih otpora koji funkcionišu kao „odbrambeni mehanizmi“ i koji su u nekom trenutku imali zaštitnu ulogu, a onda su vremenom postali preterani i neadekvatni. Umesto upravljanja ponašanja prema spolja ili nekom drugom, ljudi okreću svoje ponašanje ka sebi. Ovo se naziva retrofleksija. Retrofleksija je „zadržavanje“ osećanja ili impulsa kao što su želja ili ljutnja. To bi značilo da se klijent pomiri sa situacijom, „stisne zube“ i na kraju te tegobe budu somatizovane. Međutim, retrofleksija je često prikladan i neophodan odgovor na sredinu koja nas okružuje; zadržavanje ljutnje koju osećam prema šefu može biti korisno, kao i to da ne kradem u prodavnici ili ne uznemiravam prolaznike na ulici.

Oblici retrofleksije

Postoje dve vrste retrofleksije:

1. Kada osoba čini sebi što želi da učini drugima ili sa drugima. Ovo verovatno potiče od onoga što je osoba originalno činila ili pokušavala da učini drugim osobama ili objektima. Ličnost je podeljena na aspekt koji „čini“ i aspekt „kojem se nešto čini“. Na primer, ljudi nauče da koriste mehanizam retrofleksije kada u porodici niko ne vrednuje njihova osećanja i misli ili kada mogu biti kažnjeni zbog ekspresije prirodnih impulsa. Impulsi se okreću ka unutrašnjosti i osoba oseća reakciju, ali je ne izražava. Kontakt sa okruženjem se odbija. Na taj način, osoba zamenjuje okolinu. Ova pojava je vidljiva u telesnom odgovoru kao što su plitko disanje, mišićno stezanje, ograničen pokret i bledilo.
2. Vrsta retrofleksije kada činimo sebi ono što želimo ili što smo želeli da za nas učine drugi. Osoba pruža sebi pažnju, ljubav i brigu koju nije dobila od roditelja. Primer koji ilustruje ove navode je klijent koji često oslanja vilicu na ruku kada govori o usamljenosti. Kada progovori, on čuje sebe kako teši dete u sebi na način na koji je želeo da to učini njegov hladan i distanciran otac. Može se reći da osoba na ovaj način sebi pruža ono što je nedostupno u okruženju i to može biti zdrava zamena za ono što nedostaje. Važno je istaći da bi neuspeh retroflektovanja vodio ka potpunom odsustvu društveno prihvaćenog ponašanja i pojavi antisocijalnog ponašanja i anarhije.

Koliko retrofleksije i zadržavanja je optimalno i sa svrhom, a kada to postaje proces koji nas ograničava i zaustavlja?

Dakle, proces preko koga je pokret inhibiran ili ometen, nazivamo retrofleksijom. Mnogi psihosomatski simptomi su posledica ovakvog ponašanja. Primer klijentkinje koja je imala dijagnozu globulus hystericus (gušenje i davljenje u grlu) i koja u terapiji na zahtev terapeuta rukama pokazuje kako izgleda njeno grlo. Tada postaje svesna svog besa prema majci čije je grlo želela da zadavi rukama. Ona je samu sebe gušila radije nego da dopusti sebi da oseća želju da udavi majku. Izgubivši svesnost o tome, akt gušenja ostaje naizgled, izolovan psihički simptom. Drugi oblik ovakvog ponašanja se dešava kada je pokret u okruženju sprečen u samom nastajanju. Primer je inhibicija udarca. Udarac bi nas direktno povredio, ali ukoliko je pokret zaustavljen u ranoj fazi, mnogo je manje vidljiv i pojavljuje se samo kao napetost ramena i bicepsa, ili u stisnutoj ali nepokretnoj pesnici. Ukoliko ovo stanje potraje, javlja se bol usled konstantno pritisnutih zglobova, disk problemi, burzitis – osetljivost mišića i zglobova. Kada osoba radi sebi ono što želi da joj drugi čine, inhibirani su zahtevi za pomoć, zadovoljenje i pokazivanje osećanja. Ljudi koji ne mogu fizički da kontaktiraju sa drugima ili da dosegnu do njih rukama, izrazom lica ili glasom, postaju usamljeni i izolovani.

Razrešenje retrofleksije

Tretman retrofleksije je popravljanje učinjeno – vraćanje smera retroflektovanog čina od unutrašnjosti ka spoljašnjosti. To se može odigrati kroz brze i nagle pokrete ili postepeno u fazama prilagođenim ličnosti i ritmu klijenta kroz duži vremenski period. Klijent ovaj čin razrešenja doživljava kao pročišćenje, ozdravljenje i oslobođenje. Prvi korak je da se postigne svesnost o načinu zadržavanja reakcije u telu, svesnost o mišićnoj inhibiciji koja je postala rigidna kao i o gubitku spontanosti i ljubavi. U nastavku sledi nekoliko koraka koje se mogu preduzeti sa ovim ciljem:

• Ukidanje inhibiranih akcija

Obično se ukidanjem retrofleksije samosvest menja i javlja se spontanost, a ponašanje postaje ekspresija onoga što je osoba ranije potiskivala. Naravno, neće svi klijenti osećati potrebu ili želju da svoja osećanja izraze na takav način. Vešt terapeut uzima u obzir temperament, spremnost i preferencije svake osobe. Važnije je stvoriti uslove da se ukine inhibirano ponašanje, nego da se to učini brzo i reda radi.

• Afektivna ekspresija ili katarza

Katarza prema Aristotelu znači pročišćenje što može da znači da se „uklanjanje efekata zatamnjenih emocija ili potisnutih misli odvija kroz njihovo iznošenje na površinu svesnosti". Tokom ovog procesa, osoba potpuno i slobodno izražava osećanje koje je dugo zadržavala u sebi, često uz veliku snagu i emocionalnost. Takav rad na emocijama treba sprovoditi pažljivo, tako da osoba ima potrebnu podršku, u sebi i van sebe.

• Pomirenje sa gubitkom idealizovane fantazije

Tokom ove faze klijent će shvatiti da je fantazija za koju veruje da će izmeniti sve ono što je bilo u prošlosti zapravo ono što ga drži „zaglavljenog“. Na primer, to može da bude žaljenje za negujućim roditeljima kakve osoba nikada nije imala, prilikama u životu koje nije iskoristila. Na to podseća izjava klijentkinje upućene terapeutu: „Moram naučiti kako da i dalje za mene budeš moćan, pošto shvatam da nisi svemoguć“.

• Uspostavljanje ravnoteže

Od velike važnosti je da terapeut uspostavi ravnotežu između konfrontacije i podrške koju pruža klijentu. Bez obzira na to koliko disfunkcionalno deluju obrasci klijentovog ponašanja, bez obzira na to koliko sa strane jednostavno izgleda mogućnost napuštanja nekog ponašanja, važno je imati na umu da su ovakve adaptacije stvorene kao najbolja moguća rešenja na dileme detinjstva. Malo je verovatno da će se osoba zaista promeniti ako ovaj „disfunkcionalni“ deo njene ličnosti ne bude saslušan i prihvaćen.

• Oslobađanje od scena iz detinjstva

Jedna od glavnih pretpostavki geštalt pristupa je da je odrastanje kontinuiran proces rasta tokom kojeg se klijent kreće od korišćenja podrške drugih osoba ka efikasnom i zadovoljavajućem pokretanju i korišćenju sopstvenih kapaciteta. Na ovaj način, osoba uči da podržava sebe u međusobno zavisnim relacijama sa drugima.

Zaključna razmatranja

Već je rečeno da retrofleksija može biti prilično funkcionalna. Mnoge naše retrofleksije su, međutim, disfunkcionalne i nesvesne. Kada osoba otkrije svoju aktivnost retrofleksije i povrati kontrolu nad njom, blokirani impuls će se automatski vratiti. Sadržaj retrofleksije može varirati, a tako i njen ishod. Kada osobu usmerimo da radi drugom ono što radi sebi, možda će otkriti da je to ono što je stvarno želela da učini. Ako je to slučaj, povratiće nešto od svoje direktnosti izraza. Čin obrtanja retrofleksije, često se susreće sa puno anksioznosti, srama ili krivice i kada se retrofleksija konačno poništi, ovo može dovesti do društveno neprikladnog ili nezrelog ponašanja. Samo kada se prihvati retroflektovani deo svoje ličnosti, čovek doseže mogućnost njenog modifikovanja, razgraničavanja i preusmeravanja u zdrav izraz.

Dragana Vračarić