Koliko me je do sada bolela psihoterapija?

3 minuta čitanja

Već dugo grizem sebi rep, taman pomislim da sam usvojila nešto i promenila pravac, kada se iznova sudarim sa samom sobom.

Išla sam na psihoterapiju već neko vreme, u početku smo istraživali staru polusrušenu kuću. Držeći se za ruke, kuća je polako oživljavala, skidali smo paučinu sa porodičnih portreta, čistili pod, krečili zidove i postajalo je sve prijatnije i udobnije. Živela sam tu nekoliko godina...

Posle nekog vremena teskoba je počela da me obuzima, kao da su se zidovi oko mene skupljali i postajali sve bliži...

Shvatila sam da ću morati da pročistim prostor za disanje, da raskrčim sprat gore, tavan, a možda i podrum. Krenula sam hrabro, sa uverenošću kako mi baš to treba. Sklanjala sam namaštaj, bacala višak, brisala prašinu i osećala se super i ponosno na sebe…Prošla je još koja godina.

Dok sam koračala po sobi, pod je sve više krckao, u nekom momentu je počeo da puca i napravila se rupa. Prišla sam toj rupi i osetila strah i paniku. Zidovi su počeli da se tresu, slike su padale, a kroz zidove je duvao vetar...Nisam mogla da dođem do vazduha.

Bila sam na vetrometini, bilo mi je hladno i sve me je bolelo, pod se sve više urušavao, a u zidovima je bilo sve više rupa. Svetlo se polako gasilo i ostajalo tek da tinja. Osećala sam se izgubljeno, uplašeno, tužno. Bila sam zatvorenik koji ima ključ od sopstvene tamnice, ali ne ume da ga upotrebi.

Otišla sam na terapiju, i dalje sam bila na vetrometini, rupa u podu je i dalje stajala, ali se svetlo pojačalo, nije mi više bilo tako hladno...Pitala sam je hoće li sa mnom do podruma da vidimo šta ima tamo, značilo bi mi kada bi pošla sa mnom. Bojala sam se mraka i demona iz senke, ali sam želela da mu opipam facu.

Otišle smo tamo zajedno, polako, upalile svetlo, razgledale, bilo je tu svega, možda i previše, ali nisam našla demona, međutim bojala sam se da vreba iz senke.

Predložila je drugačiji pristup, veći akcenat na telesnim senzacijama, manje na priči. Probala sam, ali nisam uspevala da udahnem, bojala sam se da će doći onaj demon i preuzeti kontrolu. Posle nekog vremena rešila sam da probam opet i uspela sam da udahnem od pete do čela. Davno zaboravljen osećaj, možda čak i nepoznat, ali svakako oslobađajuć.

Nastavila sam da dišem i vratila mi se snaga. Dovela sam demona iz senke i dala mu glas, rekla mu da radi šta mu je volja, da udara, vrišti, skače...

Što je on više radio šta je želeo, dobijao je sve jasniju formu. To nije bio demon, nego tigar, strašno jak, moćan, velik i moj, samo moj. Slušao je mene u potpunosti, bio je ljut što sam ga zaključala i zauzvrat mi je pokazao svoju snagu, mudrost i lepotu i pružio mi je zaštitu.

Ponekad kada zatvorim oči, gledam kroz njegove oči.

Pod se zacelio, rupe u zidovima su se smanjile, nije mi više hladno. U celini kuća je postala dobra, čak nekad i čarobna. Ima neke tajne sobe, prolaze i kutke i svaki ima svoju priču, baš onakvu kakva je oduvek trebalo da bude.

Ivana Petrović