Strah od donošenja pogrešne odluke
Svi mi svakodnevno donosimo i sprovodimo veliki broj odluka. One koje se ponavljaju, iz dana u dan, ne oduzimaju nam puno vremena, ali postoje i one druge, kod kojih nam neka od osećanja otežavaju da to učinimo. U takvim situacijama često se ponašamo kao da nešto i hoćemo i nećemo, osećamo anksioznost i napetost i strepimo od potencijalnih ishoda, a sigurno je da su ovakve sitaucije nama dobro poznate. A zašto se one javljaju? Ukoliko nam je neka odluka jako bitna, može se pojaviti osećanje straha i uznemirenosti, ali i karakteristična pitanja i dileme – da li će odluka koju donesemo biti pogrešna, loša po nas, da li će nas približiti željenom cilju ili ne, da li su moji kapaciteti manji od onih koji su mi neophodni kako bih uspeo/la i ono što je kod nekih ljudi presudno – kako će moje okruženje reagovati. Tada se nalazimo u stanju ambivalencije ili dvoumljenja.
Ambivalentnost je takvo stanje u kome mi istovremeno osećamo suprotne emocije prema istom cilju ili objektu. To se dešava kada osoba hoće da prekine neki odnos, ali se istovremeno i plaši da će ostati sama. Ambivalentnost zato često vodi u odlaganje, a takav ambivalentni konflikt misli ili emocija može da traje, nije prijatan, ali takođe, nije funkcionalno ni osobu koja je u datom procesu požurivati. Ono što je važno jeste da osoba preispita i jedne i druge argumente ili osećanja koja se pojave, da vidi koje su prepreke, pa pronađe resurse za prevazilaženje istih, ali i da oslušne svoje autentične potrebe i vidi koja opcija je više u skladu sa istim. To stanje može biti neizvesno, neprijatno, vrlo frustrirajuće, te je potrebno da pre svega razumemo zašto imamo poteškoća da donesemo odluku.
Šta utiče na donošenje odluke?
Na donošenje neke odluke može da utiče naša motivisanost, naše želje, emotivno stanje u kome se u trenutku nalazimo, naš sistem vrednosti, procena naših sposobnosti, okruženje u kome se nalazimo i razne prepreke u njemu. Teškoće pri donošenju odluka mogu biti naša pasivnost, zavisnost od mišljenja drugih, zbunjenost, strah, anksioznost, pritisak sredine, ali i mnogi drugi, za svakog od nas jedinstveni. Sam strah od toga da ćemo pogrešiti često je prepreka u donošenju odluke. Nekada čak pogrešno uverenje o sebi – da u trenutku donošenja odluke moramo biti sto posto sigurni u ispravnost svoje odluke i da ne smemo nikako doneti pogrešnu odluku – može biti ono što nas ostavlja u stanju pasivnosti. Potreba, ali i očekivanje od nas samih da moramo biti savršeni, najbolji i nepogrešivi, vodi nas u anksioznost i dovodi do toga da izbegavamo donošenje odluke. Usmereni smo tada na strahove i razočarenja, tako da ne vidimo nikakve pozitivne stvari, a glavni fokus jeste ishod od koga strahujemo, a o kome u datom trenutku ne znamo gotovo ništa. Druga stvar koja klijente često uvodi u stanje pasivnosti jeste definisanje sopstvene vrednosti svojim postignućima, pa u skladu sa tim, ako ista izostanu, osoba sebe ocenjuje i vidi negativno u celini.
Nije retka situacija ni da klijenti izbegavaju preuzimanje odgovornosti za donošenje odluka jer strahuju od potencijalnog osećanja krivice, ostavljanja i neprihvatanja od strane drugih. Pred samo donošenje odluke, osoba može da oseti strah, da misli da neće moći da se nosi sa posledicama svoje odluke ukoliko one ne budu dobre, što je može pasivizirati, ali isto tako može i da dok oseća sva nabrojana osećanja odluči, prihvati odgovornost i odustane od očekivanja da su drugi tu da se za nju pobrinu.
Kako da donesemo odluku?
Pre samog donošenja odluke, ali i nakon što to uradimo – neophodno je sebe podsetiti da su vrlo retke odluke koje su nepromenljive ili nepovratne, da je u redu i pogrešiti i doneti pogrešnu odluku i da samo iz takvih situacija možemo učiti i rasti, nužno je prestati sa ponašanjem koje smo gore pomenuli, a kome smo često skloni, a to je uslovno vrednovanje sebe, odnosno prihvatanje da vredim samo ako sam stvari uradio/la perfektno. Pored toga potrebno je jačati onu našu istraživačku stranu, onu koja teži raznim iskustvima, prilikama i koja je sposobna da iz takih situacija uči i razvija se.
Samu odluku nije dobro doneti ni kada smo previše uplašeni ili besni, ali ni kada smo previše veseli zbog nečega. Treba dati sebi vremena, razmisliti o stavovima koji stvaraju dilemu, argumentima i za i protiv te odluke, kako bi se pravilno odmerilo i procenilo šta će se desiti, kako ćemo se osećati ako donesemo tu odluku, ali i dati sebi vremena da kada stanje euforije ili velike uznemirenosti prođe zapitamo sebe još jednom da li nešto želimo ili ne, odnosno šta nas sprečava da krenemo ka ostvarenju istog cilja. I ne zaboravite – samo donošenje neke odluke je proces, a ako se i sami suočavate sa ovakvim problemima, možete porazgovarati o tome sa psihoterapeutom. Kroz zajednički rad ćete osvestiti zahteve koje imate prema sebi, prema drugima ili sredini koja vas okružuje, a koji vas ometaju da donesete neku odluku i na taj način povećati sebi šanse za uspeh, osećanje ličnog zadovoljstva, ali i osećanje ponosa na sebe.
Aleksandra Bajić
