Nasilje nad ženama - kada je znak za uzbunu?

Svaka treća žena širom sveta doživljava fizičko ili seksualno nasilje, najčešće od strane intimnog partnera. Nasilje nad ženama i devojčicama predstavlja kršenje ljudskih prava, a neposredne i dugoročne fizičke, seksualne i mentalne posledice za žene i devojčice su razorne i nažalost neretko uključuju i smrt.

Poražavajući je podatak da svega 40% žena koje trpe nasilje potraži pomoć bilo kog tipa što naglašava potrebu da se o ovom problemu govori i pristupi na više nivoa – društvenom, političkom i psihološkom. Žene žrtve nasilje takođe su neretko meta raznih drugih formi diskriminatornog ponašanja što ih stavlja u posebno tešku situaciju.

Šta sve spada u nasilje nad ženama?

Nasilje nad ženama i devojčicama predstavlja jedan od najraširenijih, najupornijih i najrazornijih oblika kršenja ljudskih prava u današnjem svetu i nažalost često biva neprijavljeno zbog nepostajanja adekvatnih sistemskih rešenja koji bi uključili zaštitu žrtve i kaznu nasilnika, ali ništa manje i zbog ćutanja, stigme i srama koji ga prate.

Uopšteno govoreći, u nasilje nad ženama spadaju svi oblici fizičkog, seksualnog i psihičkog nasilja koje se zasniva na polu. Nasilje nad ženama tako obuhvata i:

• nasilje od strane partnera (batinanje, psihičko zlostavljanje, bračno silovanje, femicid);
• seksualno nasilje i uznemiravanje (silovanje, prisilni seksualni činovi, neželjeni seksualni napadi, seksualno zlostavljanje dece, prinudni brak, ulično uznemiravanje, uhođenje, sajber uznemiravanje);
• trgovina ljudima (ropstvo, seksualna eksploatacija);
• sakaćenje ženskih genitalija;
• dečji brak.

Deklaracija o eliminaciji nasilja nad ženama koju je donela Generalna skupština UN 1993. godine, definiše nasilje nad ženama kao: „Svaki čin rodno zasnovanog nasilja koji dovodi do, ili će verovatno dovesti do, fizičke, seksualne ili psihičke povrede ili patnje za žene, uključujući pretnje takvim radnjama, prinudu ili proizvoljno lišavanje slobode, bilo da se dešavaju u javnom ili privatnom životu.”

Kako se nasilje često izjednačava sa fizičkim nasiljem, neretko je potrebno mnogo vremena da prepoznamo da smo mi ili neko koga poznajemo u nasilnom odnosu. Zato je važno razumeti da ništa manje opasno može biti i psihološko, seksualno, ekonomsko nasilje kao i kontrola, izolacija i proganjanje.

O čemu je važno govoriti u kontekstu nasilja nad ženama

Kako žene žrtve nasilja često prati stigma, sram i razni društveni i socioekonomski pritisci koji im dodatno otežavaju da potraže pomoć, izuzetno je važno razumeti da je za nasilje kriv i odgovoran isključivo nasilnik. Ne postoji optužba koja se može uputiti na račun žrtve, a koja bi opravdala nasilno ponašanja nasilnika. Nasilje apsolutno nikada nije opravdano.

Nasilje bilo koje vrste u psihološkom smislu predstavlja traumatsko iskustvo, a svaka trauma koja se ne tretira može trajno izmeniti ličnost osobe i narušiti njen kvalitet života čak i kada se izvor traume eliminiše. Jako često kod ovih oblika traume susrećemo se sa tim da žrtva doživljava sebe kao krivca za pretrpljenu traumu. Zbog toga je u radu sa žrtvama nasilja ključno dekontaminirati njihovo iracionalno uverenje da su krive zbog toga što im se desilo.

Iako postoje vrlo različiti oblici nasilja, određena ponašanja su karakteristična za sve vrste nasilnika i uključuju izraženu ljubomoru i posesivnost, sklonost omalovažavanju i pretnjama (koje su u početku suptilne). Nasilnici nikada ne preuzimaju odgovornost za izvršeno nasilje već okrivljuju žrtvu, teško detinjstvo, stres ili neke druge okolnosti za svoje ponašanje.

Znak za uzbunu

Ako imate osećaj da pored vašeg partnera morate da “hodate po jajima” da biste izbegli njegov izliv besa ili kritiku, ako imate osećaj da morate da odmerite svaku reč, pogled, gest kako ga ne biste izveli iz takta, moguće je da ste u nasilnom odnosu. Imajte na umu da svako ponašanje koje vas ugrožava psihički, fizički, ekonomski ili seksualno spada u nasilje. Ako se osećate zarobljeno, izolovano i zavisno od partnera, ukoliko ste se udaljili od svojih izvora podrške – to mogu biti znaci da u odnosu postoje nasilni elementi.

Vređanje, omalovažavanje, neprestano kritikovanje, traženje dlake u jajetu, prebacivanje, finansijsko uslovljavanje, svaljivanje krivice – sve su to oblici verbalnog i emotivnog nasilja koji su jednako pogubni kao fizičko i svako drugo nasilje. Do fizičkog nasilja obično ne dolazi iznenada, već nakon niza nasilnih ponašanja, i kada nasilnik oseti da je žrtva dovoljno onesposobljena i odsečena od izvora podrške i zaštite.

Počinioci nasilja nad ženama mogu se naći u svakom društvu, nacionalnosti, veri i starosnoj grupi, sa svim nivoima obrazovanja ili bogatstva. Nasilnici postoje u svim društvenim slojevima. Većina počinilaca širom sveta su muškarci, a u slučaju seksualizovanog nasilja gotovo isključivo muškarci. Većina dolazi iz bliskog društvenog okruženja žrtve. Mnogo je ređe da ženu siluje stranac noću u parku. Počinioci snose isključivu individualnu odgovornost za svoja dela i moraju biti izvedeni pred lice pravde. Međutim, takođe je važno prepoznati strukturalne uzroke nasilja i boriti se protiv njih.

Posledice nasilja

Pored često očiglednih fizičkih posledica nasilja, ono što sve žrtve nasilja iskuse, a što je posebno traumatično, jeste dubok osećaj gubitka bezbednosti. Žena koja je pretrpela bilo koji vid nasilja ima problem da doživi svet kao sigurno mesto, da veruje ljudima, da veruje sebi, da se oseća bezbedno u svom telu. Zato je jako bitno, da žene koje trpe ili su pretrpele nasilje, osim sistemske zaštite potraže i psihološku podršku i pomoć.

Jasna Ani