Iskrenost nije isto što i bezobzirnost

Iskrenost – reč koja se uglavnom stavlja u pozitivne okvire. U našoj kulturi reč koja svojim prisustvom isključuje obmanu, laž i prevaru. To je visoko vrednovana osobina i neretko ćemo čuti ljude kako se ponose svojim umećem glasnog govorenja istine. Međutim, da li je svaka iskrenost u službi najvećeg dobra i da li je svako pozvan da saopštava velike, iskrene reči? Većina nas je čula ljude koji „nemaju dlake na jeziku“ , koji svojom parolom „što na um – to na drum“ žele da nas stave na mesto koje nam pripada i jasno daju do znanja šta da očekujemo od njih.

Ljudi su društvena bića i kao takva imaju potrebu da uz osećaj pripadnosti dele sadržaje iz ličnog života, dele bliskost, vreme i osećanja. Sami odlučujemo šta i ko o nama može znati, dok je procena kapaciteta druge osobe za iskrenost koju želimo da joj damo deo empatije i razumevanja da neka istina drugom može biti teret. Pozivam sve da pre čuvenog pitanja : „Hoćeš iskreno?“, razmisle šta čine sadržaji posle potvrdnog odgovora i da li je pitanje postavljeno sebi: „Znam li meru iskrenosti ove osobe?“, ipak deo moralnijeg načela. Brutalna iskrenost svedoči o usmerenosti na sebe i nemogućnosti za sagledavanje osećanja druge osobe.

Možda smo pak, vi ili ja, u nekom trenutku života svesno ili nesvesno bili „iskreni akteri“ koji daju neadekvatan oblik istine. Zato ćemo se u ovom tekstu osvrnuti na verziju koja se zove iskrenost, a ima segmente bezobzirnosti i nesaosećajnosti, verziju koja nosi netaktično ponašanje opravdano društveno poželjnom kategorijom.

Šta nije iskrenost?

Iskrenost i bezobzirnost su suprotstavljene kategorije, koje se često izjednačavaju uz sponu „surovosti“. Iskrenost ne mora nužno da boli, kako to često možemo čuti, dok je istina iz bezobzirnosti uglavnom uvredljiva i bolna. Pa tako, iskrenost nije upućivanje kritike ili nekonstruktivne sugestije koja nije tražena, sud o izborima, odlukama, željama, namerama, uvredljiva reč koja se odnosi na ličnost, a ne na postupak ili nepodržavajući, intenzivni komentari obojeni dobronamernošću.

Ovim (ne)iskrenostima možemo biti izloženi na različite načine, u različitim odnosima i okolnostima, a možemo i sami biti surovo iskreni kada ne pustimo empatiju i osećajnost pre govora.

Međuljudski odnosi su kompleksni, sadrže dijapazon individualnih i kolektivnih emocija, pa se uz izazove u nekom odnosu možemo naći pozvanim da cenimo surovu iskrenost koja je zapravo u funkciji preventivnog rešavanja griže savesti onog koji nam je daje. S tim u vezi, ne morate poštovati, jer iskrenost nije ni saopštavanje da u odnosu imate mesto koje ne želite, dok je isti potenciran pod maskom zvanom „Budi odgovoran za svoje granice“. Iskrenost nije kritikovanje nečijih osobina dok se gleda u projekat, izveštaj ili neki krajnji produkt. Takođe, nije ni isticanje slabosti i ranjivosti iz moralno superiorne pozicije u koju se samoinicijativno neko postavlja.

Bezobzirnost je bacanje sadržaja čija težina nije upoređena sa merom onog koji je pogođen.

Kada iskrenost ne boli?

Bliskost nam daje komfor u razmeni. Ljudi sa kojima smo povezani daju sigurnost, uvereni smo u dobronamernost reči i postupaka, pa je iskrenost u tom kontekstu bezbedna. Kao jedan od principa svih bliskih odnosa, iskrenost van njih može biti teška i bolna. Iz tog razloga, važno je znati da simpatija i saosećajnost idu uz nju, pa i ako se dobije nešto što nije u skladu sa aktuelnim emotivnim stanjem, nije tako bolno i razarajuće, jer postoji prostor i sloboda za dodatnu komunikaciju, kojih u drugim okolnostima nema.

Još 1741. godine u Britaniji se govorilo o benefitima belih laži koje su u službi negovanja pristojnosti, ali i zaštite nečijih osećanja. U bliskim odnosima postoji saznanje kada je u redu posegnuti za belim lažima i po strani staviti surovu iskrenost koja je mučna i komplikovana u trenutku kada se dobija. Ne pripadaju svima svi sudovi i nije svaka reč pozvana na eksternalizaciju, a prepoznavanje mere deo je bliskosti.

Takođe, kao deo različitih sistema čovek poseduje određenu odgovornost, pa priroda nekog sistema nameće izloženost proceni i iskrenosti. Iako neke sugestije nisu prijatne, nisu ni uvredljive i bolne, jer se ne odnose na ličnost, uvremenjene su i deo su uloge i konteksta onog koji ih daje.

Ako dobijemo dozu istine koja nam ne prija, naše telo i um nam signaliziraju, pa je u redu da se zapitamo kada i od koga je dobijamo i na koji način da se zaštitimo?

Iskrenost kao deo vrednosnog sistema

Sama sam visoko vrednovala svaku iskrenost, dok nisam shvatila da me neke guše, da nekima nije bilo mesto, nekima nije bilo vreme, a neke nisu imale prave govornike. Takozvane surove iskrenosti opstaju kao deo jednog polariteta koji se stavlja na visoku poziciju vrednosnog sistema – istina, dok je na drugoj strani nepopularna – laž. Iz tog razloga, ljudi koji govore sve, kada god osete da je njihovo vreme, nakon što vide ishod „svojih istina“ pitaju: „Hoćeš da te lažem?“

Iskrenost je po svojoj definiciji ljudska vrlina, kao takva ona ide uz dobronamernost i temelj osećajnosti. Istisnki iskreni ne bi trebalo samo da skoče od istine do laži ili od laži do istine, već da traže pravu meru izražavanja i empatije. Upoznati nekog sa nečim neugodnim, zahteva vreme, zajednička iskustva, podelu ranjivosti, zahteva strpljenje i trud. Svaka nepromišljeno eksternalizovana istina zapravo je u službi zaštite govornika, a ne onog kome je upućena. Tako dolazimo do paradoksa u kom se slede vrednosna načela da bi se dostigla čovečnost i moral, a zapravo se plasira sebičnost i neosetljiost uz površno sprovođenje dominantne norme.

Potreba za iskrenošću može biti zadovoljena i gledanjem u sebe, traganjem za svojom merom iskrenosti, možemo se pitati:

• Šta ja ne mogu da čujem sada?
• Od koga nema potrebe da to čujem?
• Kako se osećam u ovom trenutku?

Verujem da će ova vrsta introspekcije učiniti da se ipak sve sa uma ne šalje uvek i na svačiji drum.

Sada dok razmišljam o ljudskom progresu na više nivoa, o negovanju ljudske uzajamnosti, brige i empatije, verujem da svi na ovom stupnju ljudskog razvoja, možemo da stanemo i razmislimo o oblicima ova dva polariteta, kao i međuprostoru koji neminovno sadrži važne kategorije, pre samog posezanja za iskrenošću koja nekog boli.

Tomas Džeferson kaže „Iskrenost je prvo poglavlje u knjizi mudrosti“, pa svima nama, kao pripadnicima ljudske vrste ostaje važan zadatak, da ka svojoj mudrosti krenemo od početka, od prvog poglavlja, da prvo razmislimo o iskrenosti prema sebi, a zatim o iskrenosti koju dajemo svojoj okolini. Koju svoju istinu živimo, a koju istinu imamo potrebu da saopštimo nekome, deo je naše teme i puta ka ličnom rastu. Stoga, ne oklevajte da sagledate širi kontekst svog vrednosnog sistema i razmislite koju funkciju ima dosledno poštovanje određenih moralnih načela. Iskrenost je vredna ako je krajnje korisna, pa vas ja na kraju pitam ne koliko ste iskreni, nego koliko ste korisni sebi, a koliko drugima?

Možda, ako boli, ipak nije iskrenost.

Slađana Radičević