Zašto je teško preboleti gubitak
Gubitak se može razumeti kao događaj u kome smo ostali bez nekoga ili nečega što nam je bilo važno, vredno i to nam više nije dostupno ili nije u našem životu prisutno. Razlog tome mogu biti smrt bliske osobe (roditelja, partnera, deteta...), razvod, gubitak posla, imovine, gubitak zdravlja zbog bolesti, prekid prijateljstva, a čak i gubitak želje ili očekivanja koje smo imali o nekome ili nečemu.
Šta kad se desi gubitak?
Gubitak nije nešto što nam se desi samo jednom u životu. Često ljudi mogu imati i višestruke gubitke u različitim oblicima tokom života. Neki su veći, neki manji, ne doživljavamo ih svi isto i imaju na svakog od nas različit uticaj. Izgubiti nekoga ili nešto normalan je i prirodan deo našeg iskustva i tokom života suočavamo se sa različitim oblicima gubitaka. To nije ni prijatno ni lako za nas, na to nas niko ne pripremi. Tada je posebno značajno da ne budemo sami. Važno je razumeti i prihvatiti da je gubitak deo života i da se možemo izboriti sa tim uz podršku i pomoć drugih, korišćenjem različitih strategija za prevazilaženje, a pre svega davanjem sebi dozvole da osetimo te neprijatne emocije, koliko god da traju. Gubitak je često povezan sa emocionalnom patnjom, kao i sa tugom, što utiče na naše i mentalno i fizičko zdravlje. Kod nas tada se može pojaviti osećaj bespomoćnosti, nesigurnosti, anksioznosti ili depresije.
Faze tugovanja
Po Elisabeth Kubler-Ross, psihijatru i istraživaču, koja se bavila procesom tugovanja postoji 5 faza kroz koje ljudi prolaze posle gubitka. To su poricanje, ljutnja, pregovaranje, depresija i prihvatanje.
U fazi poricanja, osoba ne prihvata da se gubitak dogodio i pokušava to da ignoriše i zanemaruje svoja osećanja. Tada je često stanje šoka i ponašanje kao da se ništa ne dešava.
Nakon faze poricanja dolazi faza ljutnje. Osoba tada može osetiti intenzivnu ljutnju i bes prema sebi, drugima, samom životu zbog toga što se gubitak dogodio. Tada često tražimo krivca za svoj gubitak ili osetimo nepravdu.
Nakon toga sledi faza pregovaranja. U ovoj fazi osoba pokušava da nađe način da se vrati u situaciju pre gubitka. Može pregovarati sa samom sobom ili sa drugima, kako bi se izbeglo suočavanje sa stvarnošću i osećajem gubitka.
Nakon faze pregovaranja dolazi faza depresije. U ovoj fazi osoba se oseća tužno, bespomoćno, a može osetiti anksioznost i depresiju. Čest je tada nedostatak i pad energije, koncentracije, fokusa, gubitak ili pojačan apetit, kao i teškoće u spavanju.
Kao poslednja, dolazi faza prihvatanja. U ovoj fazi osoba prihvata činjenicu da se dogodio gubitak i polako počinje da se prilagođava na stvarnost. Osoba se polako vraća u normalan životni ritam i počinje da planira budućnost bez osobe ili toga što je izgubila.
Ove faze mogu se javljati i u drugačijem redosledu, a možda i neće svi proći kroz sve faze u potpunosti.
Svako tuguje na svoj način
Osećanja i psihološki procesi kroz koje prolazimo pri gubitku vrlo su složeni. Svaka osoba tuguje na svoj način. Nema tu pravila. Tuga i bol su tu da nam kažu da smo izgubili nekoga ili nešto što nam je bilo važno, sada nije više tu i ostaje praznina koja nije prijatna za nas. Suočavanjem sa tim neprijatnim osećanjima, ne poričemo i ne izbegavamo misli o smrti, one su prisutne, ali organizovane na taj način da sa njima može da se živi. To je poces koji ima svoj početak, razvoj i kraj. Jedini način je da prihvatimo gubitak i vremenom krenemo dalje. Ali niko ne može da nam kaže, da nas pripremi koliko će to da traje, a i sam taj proces nije nimalo lak.
Ono što može da pomogne i ima uticaj na proces tugovanja je povezivanje sa drugim ljudima (porodicom, prijateljima) i podrška tokom procesa tugovanja. Svi vidovi podrške, uključujući i psihoterapiju, individualnu ili grupnu, razne grupe podrške, može uticati na psihu tako što se mogu prepoznati i vremenom smanjiti simptomi tugovanja i pomoći oporavku.
Kako pomoći onome ko tuguje
Ne postoji ispravno ili pogrešno tugovanje, treba ga prihvatiti u kakvoj god formi dođe, bilo da se radi o nama ili nekom drugom. Tugovanje nije problem koji treba da se reši. To je proces kome se moramo posvetiti i proživeti ga, u kakvoj god formi on došao i koliko god dugo trajao. Taj proces niko ne može da ubrza, ni porodica, ni prijatelji, iako svi oni imaju dobru nameru da pomognu ožalošćenom i oslobode ga patnje. Oni koji žele da pomognu treba da budu svedoci toj žalosti, da ponude svoje prijateljstvo bez puno postavljanja pitanja i netraženih saveta, da pomognu ukoliko žele i ukoliko se to od njih traži i saslušaju ožalošćenu osobu, koliko god puta ona želela da ispriča svoju priču. Jer veliko je olakšanje pričati nekome o svom bolu, a da niko ne pokušava da vas zaleči.
Aleksandra Bajić
