Zavist

Zavist iz drugog ugla

Zavist je emocija sa kojom se susrećemo još u najranijem detinjstvu, ali i emocija koja nam još češće biva zabranjena. Njeno pokazivanje i osećanje pre svega roditelji procenjuju neadekvatnim, pa su komentari kao što su “nemoj to da govoriš, ne smeš tako da se ponašaš, ti si dobar/a dečak/devojčica” nešto čemu smo svakodnevno izloženi.

Roditelji strahuju da bi dete moglo da učini nešto neadekvatno zbog emocije koju oseća, da bi moglo da izazove mržnju druge dece i roditelja, i na kraju da ih osramoti. Pored toga, ako bi dete pokazalo ovu emociju roditeljski stil vaspitanja bio bi upitan.

A šta je zaista zavist?

Ako bismo se koristili definicijom zavisti ona bi zvučala ovako: subjekt oseća zavist kada procenjuje da neko drugi nezasluženo ima neku vrednost na koju subjekt polaže isto ili veće pravo. Prostim jezikom rečeno: “Želim nešto što ti imaš i mislim da mi pripada isto kao i tebi”. Kako smo do sada često pominjali da svaka emocija ima neku funkciju – tako je i sa ovom! Njena funkcija jeste da upregne sve kapacitete osobe koja zavist oseća i pokrene je na akciju ka postizanju vrednosti koju primećuje kod druge osobe i koja mu deluje primamljivo. Dakle, u pitanju je emocija koja pokreće, koja aktivira osobu i vodi je putem ispunjenja viših ciljeva. Pored toga, podstiče je da za sebe želi više, da svoj život kroji drugačije i da ostvaruje uspehe koji su njoj samoj izuzetno značajni.

Oblici zavisti

Zavist se pojavljuje u raznim oblicima. Može biti adekvatna, neadekvatna, destruktivna, ali i iskomunicirana na pravi način, može biti motivišuća, ali i parališuća. Kako vidimo da je mnogo lica ove emocije, pitamo se kako dolazi do svih ovih varijacija.

Zavist je emocija koja često biva potiskivana, čija se manifestacija brani, emocija koju ljudi teško razlikuju od mržnje, ali i emocija koja dovodi subjekta u stanje inferiornosti i zbunjenosti jer je tokom odrastanja pogrešno zaključio da nema dovoljno kapaciteta da ostvari uspeh kome se divi ili da on nije u dovoljnoj meri sposoban za nešto tako. Na to u kom obliku će se zavist pojaviti utiče pored roditeljskog stila vaspitanja i sama ličnost osobe, temperament i slično.

Sve gore pomenuto može dovesti do potiskivanja emocije i do osećanja stida zbog samog osećanja emocije, što sve nije adekvatno, jer smo još na početku videli – funkcija ove emocije je da pokrene, motiviše.

Kultura i zavist

A zašto do potiskivanja dolazi? Kultura i podneblje sa koga dolazimo nas oblikuju tako, ali i uče da “ne poželimo tuđe”, da budemo skromni i da se zadovoljavamo stvarima koje već imamo. Naši roditelji, ili važi drugi pobrinuli su se da pogrešno zaključimo da moramo biti fina, poslušna deca, da ih ne “brukamo” u javnosti, i da budemo skromni i tako nas vodali i pokazivali svetu, uz osmeh na licu i doživljaj da je to pravo roditeljstvo i da su oni uspešno obavili zadatak. Međutim, često ovakve poruke oblikuju dete koje se plaši greške, koje potisne svoje želje i u adolescentskom periodu ni ne zna šta je to što autentično želi. Često su ovakve poruke kobne i po samopouzdanje deteta koje u odraslo doba ulazi sa ograničenjima, a koja dalje utiču i doživljaj kompetentnosti.

A šta je zaista bitno kada osetimo zavist?

Pre nego što omogućimo emociji da “uradi posao” zbog kog je došla, i u ovom slučaju dozvolimo sebi da osetimo zavist, a potom i da budemo pokrenuti na akciju neophodno je da:

• Preispitamo svoju želju – time proveravamo da li je želja autentična ili se potkrao neki nesvesni uticaj. U ovom trenutku osoba može doći do zaključka da i dalje želi nešto i nastavi sa akcijom ili do toga da to ipak nije njegova autentična želja kada zavist prestaje.
• Potom je neophodno da preispitamo ostvarivost želje – ukoliko je želja ostvariva osoba nastavlja sa akcijom, dok ukoliko shvati da je u pitanju neostvariva želja, ili želja koja zahteva angažman koji u ovom trenutku subjekt ne može da sprovede, neophodno je da osoba odustane od želje ili je odloži, čime takođe zavist polako nestaje.
• I na kraju, kada osoba shvati da je želja koju želi autentična i ostvariva, neophodno je da izabere konstruktivnu reakciju – što znači da je dužan da do ostvarenja želje dođe bez povređivanja drugih, uz zdravu kompeticiju i konstruktivnost.

Iz svega gore navedenog vidimo da je zavist emocija koja je ok kao i sve druge, emocija koja ima svoju funkciju i koja pokreće na akciju i motiviše, što je potpuno različito od poruka koje smo dobijali kao deca. Tako da sada sa ovim Odraslim informacijama zakoračite u svet svojih želja i motiva, dublje ih preispitajte, postavite sebi gorepomenuta pitanja i ako shvatate da je u pitanju želja koja je samo vaša i nije produkt poređenja sa drugima krenite putem ostvarenja iste.

Anđela LEKOV