Uvod u osnovne emocije - sreća
Bilo da su prijatne ili neprijatne, bilo da traju vrlo kratko ili duže, naše emocije su ogroman izvor informacija. Iako se nekad osećamo kao da su nam previše teške i da im nema kraja, emocije su signal i proizvod onoga što se u nama dešava ili toga kako reagujemo na stimuluse i okolinu. Praktično sve oko nas, kao i naša sećanja pokreću emocije u nama.
Pa ipak, dosta mojih klijenata ima problem sa njihovim prepoznavanjem i razlikovanjem. Nekada nismo sigurni šta tačno osećamo i zašto. Nekada nas obuzme osećaj tuge bez ikakvog vidljivog razloga, ili nas i najmanja sitnica razbesni. Nekada imamo psihosomatske tegobe, i "osećamo" emocije u našem telu - znoje nam se dlanovi, javlja se grč u stomaku, imamo osećaj kao da nam je kamen na grudima, glava nam je teška ili nas boli, malaksali smo, itd.
Kada nismo sigurni šta osećamo i zašto, uzrok tome je često to što nismo u kontaktu sa svojim emocijama i potrebama. To znači da smo negde duboko zakopali osećanja koja su nam neprijatna i bolna i rešili da tu fioku više ne otvaramo. Pa ipak, sva ta osećanja koja smatramo neprijatnim su znak da nam nešto ne odgovara, da nešto treba menjati i prilagođavati, i zato ih je korisno osećati. Štaviše, ona su nam vrlo korisni saveznici, zato je važno razlikovati ih i prepoznavati.
Različiti naučnici su postavili teorije o osnovnim emocijama, a one su: sreća, tuga, ljutnja, strah, gađenje i iznenađenje.
Sreća
Sreća je emocija koja nam je vrlo prijatna. Kao i svaka emocija ona ima svoj "rok trajanja", tako da se često meša sa zadovoljstvom ili blagostanjem, koje je ipak stanje u kom možemo biti neko duže vreme. Sreća je takođe vrlo individualna emocija - ono što nas čini srećnim, ne mora da važi i za druge osobe.
Istraživanja kažu da je najčešće osećamo posle četrdesete godine. Kako se smatra, ova životna dob ne nosi sa sobom toliko izazova i problema kao recimo formativne adolescentske godine, ili naše dvadesete i tridesete.
Druga istraživanja koja su se bavila povezanošću osećanja sreće i novca su došla do zaključka da osobe koje poseduju veliku količinu novca ne osećaju sreću toliko intenzivno i često jer su na nju otupeli od konstantnih stimulusa. Takođe, ljudi koji žive na granici siromaštva ili u apsolutnom siromaštvu, slično kao i ljudi sa dosta više novca, u retkim momentima doživljavaju ovu emociju, prezauzeti svojom egzistencijom i ispunjavanjem bazičnih potreba kao što su hrana i krov nad glavom. Što znači da i u ovom slučaju važi pravilo - zlatna sredina. Osobe koje se mogu svrstati u srednju klasu su najsrećnije, prema naučnicima, i novac nije uvek presudan za sreću.
Ono što ljude čini srećnima uglavnom možemo podvesti pod nekoliko stvari - zadovoljstvo i uživanje (u hrani, piću, mirisima, na suncu, i sve ostalo što možemo da osetimo čulima), različite aktivnosti, zdrave kontakte sa drugima, osećaj postignuća i dosezanja cilja kao i pronalaženje sopstvenog smisla u životu.
Pa opet, nekima je teško da izraze i pokažu sreću. To se dešava iz različitih razloga koje možemo istražiti na terapiji. Čest je slučaj da klijenti imaju zabranu na osećanja.
U vrlo ranom uzrastu deca usvajaju od značajnih odraslih da izražavanje emocija nije poželjno, da je to nešto što treba suzbiti i držati za sebe, da nam glasan smeh ne priliči ili da će nam ta sreća iskliznuti iz ruku u momentu kada je jasno i glasno izrazimo. To može i objasniti rečenicu koju smo svi čuli bar jednom - "Nemoj toliko da se smeješ, posle ćeš plakati". Rečenica izazvana strahom i magijskim uverenjem da će osećanje sreće biti vrlo kratkotrajno, kako to obično biva, i da ćemo biti kažnjeni tako što će sreća biti zamenjena tugom.
Klijenti koji su odrasli pod takvim uverenjima imaju teškoću da osete sreću (i druge emocije) punim plućima kao i da je izraze (rečima, osmehom, smehom, zagrljajem). Ako osetimo problem da nismo sigurni šta nas čini srećnima, dobra vežba je da se setimo koje aktivnosti su nam donosile radost u detinjstvu, šta smo radili sa uživanjem i bez stresa.
Na suprotnom kraju tog kontinuuma koga u ovom tekstu zovemo sreća, je konstantan pritisak u današnjem svetu da sreću treba osećati stalno. Bombardovani smo tekstovima i receptima kako ulepšati svoj život, kako privući novac, sreću, kako naći prečicu, zaobići tugu i skočiti pravo u srećne momente.
Kao što smo rekli, svaka emocija je korisna i ima svoju funkciju. Osećati sreću konstantno ne ostavlja prostora za druge emocije, za balans u životu koji nam je potreban, i ne ostavlja prostor za "signale upozorenja" koje nam ostale emocije šalju. Osećati pritisak da ne smemo biti nezahvalni, da moramo biti zadovoljni, srećni i uspešni je strašan pritisak kome smo svi podložni. Nakon takve vrste pritiska, može se lako desiti da se osećamo vrlo tužno i neadekvatno jer nismo uspeli da dostignemo taj nivo zadovoljstva i radosti. Život jeste smena prijatnih i neprijatnih emocija. Posle kiše će doći sunce, ali će posle sunca možda doći magla ili sneg.
Aleksandra Biberdžić
