Trauma - Simptomi, vrste i psihoterapija
Šta je trauma?
Trauma je emocionalni odgovor individue na određeno uznemirujuće iskustvo. Samo nekolicina ljudi može da proživi život bez da doživi bar neku vrstu traume, odnosno traumatičnog iskustva. Za razliku od svakodnevnih nedaća sa kojima se susrećemo, za traumatična iskustva je karakteristično to što su iznenadna, nepredvidiva i mogu da uključuju i životnu opasnost i doživljaj da su izvan naše kontrole. Koliko će ovakvi događaji za nas biti traumatični zavisi upravo od stepena u kome ugrožavaju naš osećaj bezbednosti u svetu.
Da bismo se susreli sa traumom nije neophodno da budemo životno ugroženi ili da učestvujemo u ratu, traumatična iskustva možemo sresti u našem neposrednom okruženju. Seksualno nasilje, roditeljsko nasilje, odrastanje sa zavisnicima i partnersko nasilje su neki od čestih traumatskih događaja.
Simptomi i vrste traume
U Međunarodnoj klasifikaciji bolesti jedini prepoznati poremećaj čiji je poznat i direktan uzročnik trauma su postraumatski stresni poremećaj (PTSD) i akutna stresna reakcija. Pored glavnog uzročnika – same traume, razvoj ovih poremećaja zavisi i od individualne otpornosti kao i od socijalne podrške.
Neki od simptoma su:
- ponovno proživljavanje traume kroz snove i flešbekove
- nametljive slike i misli
- izbegavanje svih stimulusa koji podsećaju na traumu – aktivnosti, mesta, ljudi
- osećaj povišene nadražljivosti, otupelosti, derealizacije, disocijacije
Međutim, pored ovih prepoznatih i klasifikovanih poremećaja, mnogi drugi se povezuju sa prethodnim traumatičnim iskustvima. Na primer, znamo da je za granični poremećaj ličnosti karakteristično prisustvo rane traume. S toga, da bismo razumeli ovaj i mnoge druge poremećaje moramo da razumemo kompleksnost same traume i nasilja.
Kompleksna trauma (C- PTSD) iako neprepoznata od strane zvaničnih klasifikacije ima značajnu ulogu u objašnjenu razvitka različitih mentalnih problema i simpotoma. Kompleksna trauma dolazi iz ponovljenih iskustava u detinjstvu u kojima smo se osećali bespomoćno i bez bilo kakve kontrole. Ovakva trauma može nastati kao posledica iskutava u odrastanju gde smo morali da "hodamo po jajima", gde smo bili izloženi hostilanom i kritikujućem ponašanju roditelja, ili iskustvo parentifikacije u kojem smo sa svojim roditeljima zamenili uloge i pružali im emocionalnu podršku.
Nasuprot nepovoljnim, iznenadnim i zastašujućim iskustvima, traumatični doživljaj može biti ne ono što smo doživeli, već ono što nismo, ono što je izostalo, ono što nam je bilo potrebno, a nije bilo namireno i uvaženo! Kao posledica toga, mnogi od nas se i u odraslom dobu, suočavaju sa simptomima depresije, perfekcionizma ili ipak ostajemo u odnosima sa toksičnim obrascima, a da smo naizgled iz "normalne" porodice u kojoj smo "imali sve" i u kojima nam se "ništa loše" nije dogodilo. Trauma nisu samo "veliki" događaji koji uključuju ozbiljno nasilje ili zlostavljanje, već i one situacije u kojima su naše potrebe bile zapostavljene ili smo bili izloženi emocionalnom stresu za čiju obradu nismo dobili adekvatno usmeravanje i podršku. Na primer, emocionalno zamerivanje može takođe biti trauma tokom koje usled roditelja koji nije u stanju da nas emocionalno reguliše, naučimo da naše potrebe nisu važne.
Simptomi traume kao normalna reakcija na nenormalne okolnosti
Simptome traume možemo posmatrati kao pokušaj pojedinca da preživi traumatičnu situaciju i kao pokušaj organizma da se zaštiti od prevelikog stresa i štete. Simptomi traume su način da organizam kompenzuje traumatično iskustvo i da se odbrani od njegovog ponovnog doživljavanja. S toga, simptome traume koji su nastali kao adaptacija u ekstremno ograničavajućem okruženju, posmatramo kao izraz kreativnih potencijala i kao najbolje što je žrtva mogla da uradi u takvim okolnostima. S obzirom na to da klijenti često osećaju veliki stid zbog simptoma koje imaju, značajno je da na ovakav način odamo poštovanje simptomima koji su razvijeni. Na primer, osoba koja je preživela traumatično iskustvo može razviti simptome kao što su izbegavanje stimulusa koji podsećaju na traumu, hipervigilnost i druge simptome anksioznosti, može biti “povišeno” oprezna ili se može premalo zabavljati... Ovi simptomi mogu biti kreativna adaptacija kojom se pojedinac štiti od ponovnog doživljavanja traumatične situacije. Sa druge strane, iako ovi simptomi više nemaju svoju funkciju u sadašnjosti klijenti ih teško oslobađaju jer su im pomogli u preživljavanju ekstremno teških okolnosti.
Psihoterapija traume
Klijenti sa traumatičnim iskustvom su među onima za koje se bilo kakav kontakt (sa sobom, sa drugima ili sa trenutnom realnošću) nalazi među najtežim i najzahtevnijim aktivnostima. Zbog toga, kada se radi sa traumatizovanim klijentima, terapeuti obično insistiraju na razvijanju odnosa poverenja i sigurnosti pre nego što počnu da se bave traumom. To može uključivati rad na regulaciji emocija i pomoć klijentu da stvori osećaj sigurnosti u terapijskom okruženju. Kada klijent postane dovoljno siguran, terapeut može početi da ga vodi kroz iskustvo traume, pomažući mu da postane svestan svojih reakcija i da ih integriše na zdrav način. Pored ovoga, važno je dostići osećaj stabilnosti i van terapijskog prostora, čime se prevazilazi nesigurnost i razvija se stabilniji i jasniji osećaj sebe, samoprihvatanje i samorefleksija u odnosu sa drugima. Takođe, važno je da klijent povrati kapacitete koje mu je traumatsko iskustvo narušilo poput lične aktivacije i zaštite ličnih granica kao i emocionalnne obrade traume. Za kraj, jedan od ključnih koraka je integracija traumatskog događaja u svoja autobiografska sećanja i prihvatanje onoga što se dogodilo.
Ana Anđelković
