Najjači samo ostaju
„Većina savremenih kultura, uključujući i našu, pretvorile su se u žrtvu preovlađujućeg stava da snaga znači izdržljivost; da je na neki način junački izdržavati simptome koje osećamo bez obzira na njihovu snagu. Oslanjajući se na snagu neokorteksa, odnosno našu sposobnost racionalizacije, moguće je stvoriti utisak da je osoba preživela izuzetno opasan događaj, čak i rat, "gotovo bez ogrebotine" i to je upravo ono što mnogi od nas čine. Nastavljamo dalje "stisnuvši zube" uglavnom uživajući veliko divljenje ljudi koji nas okružuju – postajemo junaci koji se ponašaju kao da se ništa nije dogodilo.‟
„Buđenje tigra – isceljivanje traume‟, Peter A. Levine
1. Osećaš tugu, plače ti se, nemaš snage...
Zadrži to za sebe, ne trebaš nikom takav, ne davi ljude.
2. Usamljena si, ne osećaš se prijatno kada si sama, imaš potrebu za društvom kako bi smanjila teskobu…
S tobom baš nešto nije u redu, moraš to da rešiš, ne možeš tako kroz život.
3. Ljut si, na nepravdu, na život, ljut si na sebe zato što si tako često ljut…
Šta se sad ljutiš, tako ti je to u životu, jezik za zube, ne psuj, lepo se ponašaj, niko ne voli agresivce.
4. Umorna si od svakodnevnice, od obaveza, sve te boli, a mlada si…
Od čega si ti umorna? Pa šta će biti kada ostariš ako si već sad umorna. Odmarati se, to je privilegija bogatih. Ne obraćaj pažnju na to što te bole leđa, vrat, glava, kako je došlo tako će i proći.
Gde stvarno leži snaga, šta znači biti jak?
Da li je to izdržavanje u uspravnom stavu, a da ne pustiš glas, jer ako pustiš možda se otme kontroli i ode putem koji više nije pod radarom…
Ili je to suočavanje i prihvatanje sopstvene “slabosti” odnosno ranjivosti. Odavanje počasti tom zaštitničkom delu sebe koji je nekada bio tu da nas spase.
Taj zaštitnički deo koji nas je nekada čuvao i spasavao od neprilika, vremenom je zastareo i ostao zarobljen u prošlom vremenu. Svaki put kada se desi situacija nalik toj iz prošlosti, ili je na neki način povezana, on se aktivira u želji da nas zaštiti i očuva našu sliku o sebi. To ponašanje je apsurdno i ne pomaže nam da postavimo stvari kako treba, ali ono je nekada za nas imalo značaj i pomagalo nam da smanjimo stres, nelagodu, strah...
Zato je važno da čujemo taj deo sebe, onaj deo, koji zovemo “ranjivim”. Da mu se zahvalimo što je bio tu da nas štiti, da razumemo njegovu logiku i emocije koje proizilaze iz te logike. Da, razumem zašto se tako osećaš, jasno mi je da ti je teško da se bilo kako drugačije osećaš, ne osuđujem te.
Mi možemo vežbati nova ponašanja i načine razmišljanja, ali će naša emocionalna reakcija koja je zabeležena u telu uzeti primat i katapultirati nas u prošlost.
Tek kada smo dodirnuli, zagrlili i prihvatili to nežno i ranjivo biće, bez osude i kritike, možemo raditi na promeni i učenju nekih novih ponašanja, reakcija i izbora. Zato je važno da imamo razumevanja za sopstvene ranjivosti, da budemo nežni i strpljivi. Kako bi i oni nepoverljivi, bolni i prašnjavi delovi nas imali vremena da se nameste tako da im bude udobno i ažuriraju u skladu sa realnošću.
Ivana Petrović
