Empatija - Šta predstavlja, vrste empatije i može li se naučiti?
Uprkos mnogim naučnim saznanjima o prirodi empatije, mnogi ljudi i dan danas veruju da je empatija urođena osobina, nešto što ili imaš ili nemaš. Istina je, međutim, da je malo šta u ljudskoj prirodi tako crno-belo definisano i predodređeno. U svakome od nas neprestano se prepliću uticaji sredine i genetskih predispozicija a rezultat preplitanja je retko kada konačan.
U ovom tekstu odgovorićemo na pitanja o tome šta je empatija, kada i kako se razvija, kao i postoje li različite vrste empatije.
Šta je empatija?
Empatija je sposobnost da se razumeju misli i osećanja druge osobe iz njihovog ugla gledišta, a ne iz svog. Odnosi se na sposobnost doživljaja emocija druge osobe iz njene perspektive. Saosećati znači osećati sa nekim ono što ta osoba oseća, bez osude, zauzimanja pozicije i vrednosnog stava.
Za razliku od inteligencije i fizičke privlačnosti, koje u velikoj meri zavise od genetike, empatija je veština koju deca uče. Njena vrednost je višestruka. Deca koja su empatična imaju tendenciju da napreduju bolje u školi, u društvenim situacijama i kasnije u karijeri. Decu i tinejdžere koji imaju visoko razvijenu veštinu empatije njihovi vršnjaci vide kao lidere. A najbolji učitelji empatije su roditelji.
Kako se razvija empatija kod dece?
Empatija nije nešto što se uči kao školska lekcija, kroz pridikovanje, kaznu ili nagradu. Ni sam primer po sebi nije dovoljan. Deca koja rastu podržana saosećanjem svojih roditelja i sama razvijaju saosećanje. Da bi roditelj bio u stanju da empatiše sa svojim detetom, mora biti emocionalno pismen i razumeti osnove dečjeg razvoja. Ljudi koji su odrasli u funkcionalnim porodicama uz tople, empatične roditelje često će intuitivno i bez napora empatisati sa svojom decom. Međutim, veliki broj ljudi se i danas oslanja na tradiciju i lepo vaspitanje kao nešto samo po sebi dovoljno za razvoj saosećanja.
Ako su vam smešne dečje muke, ako vam dosadjuju dečje svađe, ako vam nije važno s kim se vaše dete druži i nemate strpljenja da saslušate more njegovih utisaka nakon napornog dana, da li detetu pokazujete empatiju? I ako ste preskočili ove svakodnevne sitnice a onda se naprasno pojavljujete detetu sa pridikom o empatiji, šta mislite, koliko će ga zanimati šta imate da mu kažete?
Dete koje dobija saosećanje od svojih roditeljla, razvija saosećanje kod sebe. Zvuči jednostavno, ali u praksi je daleko zamršenije. Često ljudi koji su odrasli sa velikim manjkom saosećanja ponosno kažu za sebe kako ih je upravo taj nedostatak učinio jačim. Istina je zapravo da ih je nedostatak empatije učinio manje osetljivim na prepoznavanja tuđih emocija i da će zbog toga imati smanjen kapacitet da rastu, produbljuju odnose sa drugima pa i sa svojim detetom na kraju.
Vrste empatije
Poznati psiholozi Daniel Goleman i Paul Ekman identifikovali su tri komponente empatije: kognitivnu, emocionalnu i saosećajnu. U nastavku ćemo ih ukratko razmotriti.
Kognitivna empatija
Kognitivna empatija se odnosi na aspekt razumevanja druge osobe i njene šire situacije. Uključuje više racionalno sagledavanje cele situacije nego uživljavanje u osećanja druge osobe. Znači jednostavno razumeti kako se druga osoba oseća i šta bi sve mogla da misli povodom određene situacije.
Međutim, kognitivna empatija, zasnovana na logičnim pretpostavkama vas drži na distanci od samog odnosa. Da biste se zaista povezali sa osobom, morate biti u stanju da doživite to što ona oseća.
Kognitivnu empatiju je najlakše naučiti. To je najpovršniji vid saosećanja i ne podrazumeva emocionalan angažman sa naše strane, to je ono što se uči “lepim vaspitanjem”, ali ne podrazumeva nikakvu suštinsku sposobnost povezivanja sa drugima.
Emocionalna empatija
Kada osetite nagon da zaplačete jer vidite drugu osobu da plače iako ne znate razlog njenih suza, govorimo o emocionalnoj empatiji. Tu postoji efekat kao da su emocije zarazne.
Ova vrsta empatije može se proširiti i na fizičke senzacije, zbog čega se ježimo kada neko drugi ubode nožni prst. U ovom slučaju, često se nesvesno vraćamo u prošlost kako bismo identifikovali situaciju kada smo doživeli istu emociju. Sama situacija ne mora biti identična, jer je svaki pojedinac drugačiji. Ono što je važno je da su emocije koje proizilaze iz situacije iste.
Ova vrsta empatije kod dece je prisutna veoma rano - već u prvim danima života beba u bolničkoj sobi okružena drugim bebama će zaplakati uvek kada i neka druga beba zaplače.
Ova vrsta empatije dozvoljova nam da saosećamo sa osobom iako nikada nismo zaista bili u njenoj situaciji, prosto osećamo ono što osoba oseća i to nas može podstaći da postavimo prava pitanja i napravimo korak ka kompletnoj empatiji.
Kompletna empatija - saosećanje
Sa ovom vrstom empatije ne samo da razumemo nečiju nevolju i saosećamo se sa njom, već smo spontano pokrenuti da pomognemo, ako je potrebno. Saosećajna empatija predstavlja ravnotežu između kognitivne i emocionalne empatije i omogućava nam da delujemo bez da budemo savladani osećanjima ili uskočimo direktno u proces rešavanja problema.
Umeće aktivnog slušanja, sposobnost usklađivanja sa drugom osobom kao i svest o vlastitim procesima igraju važnu ulogu u sposobnosti empatisanja sa drugim ljudima. Možemo na primer biti svesni da postoji lako rešenje za nečiji problem ali umesto da nudimo gotovo rešenje izaberemo da ostanemo prisutni sa osobom koja ima problem, da je čujemo i podržimo razumevanjem i saosećanjem, ne nudeći joj gotova rešenja, zato što osećamo kako se osoba oseća, razumemo i da joj je potrebno samo da je podržimo, ne i da joj rešimo problem.
Zaključak - o empatiji
Koliko otvoreno danas možete da razgovarate sa svojim roditeljima? Da li sebe osuđujete kada ste uplašeni, umorni ili tužni? Da li vam je neugodno kada ste u prisustvu osobe koja otvoreno pokazuje intenzivna osećanja? Koliko empatije ste vi imali tokom odrastanja? Koliko empatije zapravo dajete svojoj deci?
Ključna vrednost empatije je to što nam omogućava da se povežemo sa drugim ljudima. Nemoguće je izgraditi blizak odnos bez empatije, a nemoguće je razviti empatiju bez bliskosti.
