Emocionalna kompetentnost

Koliko često zastanete i upitate se:

• Kako se osećam?
• Šta mislim o situaciji u kojoj se nalazim?
• Šta mi je potrebno?

Kada bolje razmislimo, odgovor je i ne baš tako često -- a da biste razumeli sebe, svoje ponašanje, emocije i razmišljanje ovaj trenutak pauze i fokusa na sebe mora da se desi, neophodan je.

Taj trenutak ume da bude bolan, posebno ako su razmišljanja uporna, emocije burne, a katkad čak i nepoznate, pa nas sve to vodi u stanje zbunjenosti. Zbog toga, često nesvesno, kao ljudi koji teže da izbegnu bol, pribegavamo potiskivanju emocija ili bežanju ka manje neprijatnim mislima ili veštački izazivamo stanje prijatnosti -- prejedanjem, konzumacijom alkohola ili droga. Možemo i da negiramo da imamo intezivne emocije ili da koristimo razne odbrambene mehanizme, ali i da osetimo fizičke simptome, da se razbolimo.

Iako je istina u nama i dobro znamo kad "nešto ne štima" ovakve stresne situacije će se ponavljati, jer su u pitanju naučeni obrasci ponašanja, i čak i kad primetimo da nešto ne funckioniše najbolje, treba nam vremena da napravimo promenu. Međutim, ako ovakvi obrasci nastavljaju da budu aktuelni, naše odluke i ponašanja neće biti autentične i sam kvalitet života će biti smanjen. Iako spolja možemo delovati zadovoljno, ukoliko naše potrebe nisu zadovoljene, pored toga što smo hronično nezadovoljni, mi nismo "svoji" i ne koristimo potencijal i snagu koju imamo.

Za razliku od toga, svaki puta kada preispitamo sopstveno ponašanje i osećanja, kada se suočimo sa određenom neprijatnošću, pa makar i na par sekundi, kada joj dopustimo da probije u našu svest -- primetimo je i uvažimo, doprineli smo porastu emocionalne kompetetnosti. Sam razvoj emocionalne kompetetnosti je proces koji traje, ali koji, svojom aktivnošću, usmeravamo ka zadovoljenju potreba i postizanju ciljeva koji su nam važni.

Gabor Mate navodi da emocionalna kompetentnost zahteva:

• sposobnost da osećamo svoje emocije tako da smo svesni kada doživljavamo stres;
• sposobnost da svoje emocije izrazimo efektivno i stoga da nametnemo svoje potrebe i održimo integritet svojih emocionalnih granica;
• mogućnost da razlučimo između psiholoških reakcija koje su bitne za trenutnu situaciju i onih koje predstavljaju talog iz prošlosti. Ono što želimo i zahtevamo od sveta mora da bude u skladu sa našim trenutnim potrebama, a ne nesvesnim nezadovoljenim potrebama iz detinjstva. Ako su razlike između prošlosti i sadašnjosti zamagljene mi ćemo percipirati gubitak ili pretnju gubitka i tamo gde oni ne postoje.
• svest o onim istinskim potrebama koje je neophodno zadovoljiti, a ne njihovo potiskivanje kako bismo dobili odobrenje drugih i njihovo prihvatanje.

Kada je reč o tome kako izrażavamo naše emocije treba imati na umu da ponašanje nije isto što i emocija. Ako osećamo intezivnu ljutnju mi možemo na razne načine da je ispoljimo ili ne ispoljimo. U situaciji jake ljutnje na šefa izrazićemo neslaganje, ali ipak nećemo vikati. Ukoliko izađemo iz konflikta nezadovoljni regulisaćemo ljutnju fizičkom aktivnošću ili na neki drugi adekvatan način. A nakon toga razmisliti o našim potrebama i emocijama. Kao i podizanje svesti o tome šta osećamo, i ponaśanje se vežba kroz iskustvo.

Često dobijam pitanje : kako da znam da li reagujem u skladu sa situacijom?

I zaista je teško odgovoriti na njega. Vrlo često nismo svesni svojih uverenja o svetu, drugima i sebi, i još češće nismo svesni uticaja tih uverenja, ali i njihove netačnosti. Možemo da verujemo da neka osoba ne bi bila sa nama u partnerskom odnosu jer nismo dovoljno dobri za nju -- i tada je naše sržno uverenje Ja ne vredim, čega mi nismo svesni. Te potom, čak iako ta osoba pokazuje interesovanje za nas, naše uverenje blokira tu ideju, pa kada se ukaže prilika, mi na tu zainteresovanost ne odgovorimo ili odgovorimo odbijanjem, strahom ili povlačenjem.

Dakle, otkrivanje odgovora na ovo pitanje je proces, i zahteva bavljenje obrascima, navikama i emocijama, podrazumeva dokučivanje autentičnih želja i potreba, a ono što je neophodno jeste i -- radoznalost. Radoznalost da proverimo da li su naše reakcije u skladu sa situacijom, da dođemo do pravih podataka, do autentičnih emocija i sopstvenih potreba. Mi smo ti koji donosimo odluke o sebi, a samim tim smo i odgovorni za sebe, te je naša i odgovornost da dođemo do svega gore navedenog i time se pomerimo korak dalje na kontinuumu razvoja. A ono što je najvažnije, mi smo ti koji ćemo osetiti zadovoljstvo kada svojim snagama učinimo neku promenu, kada preispitamo stare obrasce ili stanemo na put višegeneracijskim neadekvatnim ponašanjima. Mi smo ti koji ćemo uživati blagodeti srećnijeg, zadovoljnijeg i autentičnijeg življenja, bilo to uz pomoć stručnog lica ili samostalno!

Vanja Tripković