Gde boli kad boli duša?
Svi znamo da su duša i telo povezani, a poslednjih godina se o tome govori i malo više jer postajemo svesniji da uzroci brojnih oboljenja mogu biti i psihičke prirode. Često nešto što nas je povredilo, a nismo ga prihvatili, obradili, sa nekim podelili, podseti nas kroz telo.
Bolest ne mora da znači da samo u telu postoji problem, već može biti i način na koji nas telo opominje da treba da odmorimo, mislimo više na sebe, da treba da promenimo nešto u svom funkcionisanju i ponašanju. Nije loše razmisliti o tome šta sve mogu da izazovu nepokazana ljubav, manjak vremena za sebe, previše kritike i komentara na račun drugih, nesigurnost u sebe ili strah da nećemo uspeti. Naročito, ako su nam pažnja i podrška izostali onda kada su nam bili potrebni.
Osluškujte, šta vam telo poručuje
Potiskivanje osećanja, prijatnih i neprijatnih, dovodi do grčenja mišića, do promena u funkcionisanju tela i promene nivoa hormona. Svaki put kad naše telo doživi neki stres, pozitivan ili negativan, telo se brani i mi to doživimo kroz neki telesni simptom, a sebi ga objasnimo kao znak manifestacije nekog oboljenja. Psihosomatske bolesti su neka vrsta odbrane od prihvatanja života sa svim promenama koje sa sobom nosi.
Do odgovora šta nas zaista boli dolazi se tek nakon što se eliminišu sva organska oboljenja koja bi mogla biti uzrok datih tegoba. Tako da umesto neprijatnih emocija možemo osetiti glavobolju, vrtoglavicu, bolove u leđima i vratu, neurološke smetnje, probleme sa kožom ili zglobovima, bolove i grčeve u stomaku, seksualne disfunkcije, poremećaj ciklusa kod žena, probleme sa probavnim traktom (osećaj nadutosti, dijareja, zatvor, nadražen želudac...), srčane tegobe (lupanje srca, srčana aritmija...), osećaj trnjenja u rukama ili nogama, teškoće sa disanjem, osećaj stezanja i pritiska...
Telo je složen sistem koji zajedno sa psihom čini celinu, a da bi ta celina i jedinstvo dobro radilo potrebno je dozvoliti emocijama da ih osetimo, da protiču kroz naše telo, čak i kad nas obuzmu i preplave. Mir i sklad u sebi je možda teško pronaći, a dozvola za emocije, njihovo prihvatanje i ispoljavanje, kao i razumevanje šta nam se događa veliki je korak u brizi za naše zdravlje.
“Znam ja to sve, ali imam otpor da nešto uradim ili menjam...”
Svi mi kad bi nas neko pitao da li želimo da promenimo neke stvari u svom ponašanju kojima nismo zadovoljni rekli bi da želimo. Ali lako bi našli i razloge da to ne uradimo, posebno one da to ne zavisi od nas. Zašto nam je to lakše da kažemo je što nas ti razlozi na neki način čuvaju, tu su da nas zaštite (da nas još više ne boli, da nam ne bude teže, da ne bude izazov za koji nemamo snage). Desi se i da nismo sigurni šta da radimo, pa sa jedne strane želimo da živimo bolje i budemo zadovoljni sobom, a sa druge strane želimo i da ne moramo puno da se trudimo oko toga.
Plašimo se promene, što je i normalno. Promena je neka vrsta krize, a protivljenje promeni štiti nas od nama neprihvatljivih istina. Promena jeste neka vrsta krize, ima elemente krize, ali bez krize nema ni razvoja ni napretka.
Svako od nas je glavni za promenu. Zato ako nas nešto muči treba da kažemo, da plačemo ako smo tužni, smejemo se ako smo srećni, radujemo se lepim trenucima u životu, ali i ne doživimo kao kafastrofu ukoliko nam se nešto loše desi. Ne treba utišavati i smirivati svoje telo jer nam ono vrlo jasno poručuje šta mu je potrebno, šta želi, a mi treba da ga pratimo.
Svi smo mi prošli i ostvarili veliki broj promena tokom života. Što govori o tome da mi te sposobnosti imamo, samo ih iz nekog razloga ne koristimo. Dati sebi dozvolu da se menjamo, da promene i emocije budu sastavni deo našeg života kako bi razvili svoje sposobnosti i razvijali se od velikog je značaja za svakog od nas. Ukoliko je nešto ipak van naše kontrole možemo potražiti stručnu pomoć psihoterapeuta. Jer uz podršku se teškoće mogu prevazići lakše i brže.
Aleksandra Bajić
