Razmaženo ili zanemareno dete

5 minuta čitanja

Nije redak slučaj ni u praksi ni u svakodnevici da osobe koje su zapravo zanemarene percipiramo kao razmažene. I imajući u vidu da i razmažujući i zanemarujući stil kao ishod često daju slične karakterne crte kod dece, lako je napraviti takvu grešku u proceni. Realnost je da su deca koja su razmažena u pravom smsilu te reči zapravo vrlo retka, i isto tako tužna realnost je da su različiti vidovi zanemarivanja vrlo česti. U ovom tekstu ćemo zato podvući razliku između ove dve kategorije i detaljnije razmotriti kako sve zanemarivanje može da izgleda.

Razmaženo dete

Razmažujući roditelj nije roditelj koji previše mazi dete. Ne postoji način da nekog previše volimo. Razmažujući roditelj upada u zamku preteranog popuštanja detetovim impulsima i hirovima, a ne njegovim bazičnim potrebama. Propušta da dozvoli detetu da uči iz svojih grešaka hronično ga spašavajući od posledica. Iza razmaženog deteta često, ali ne uvek stoji porodica narcistične strukture koja detetu kroz ponašanje i tretman šalje poruku da su njegove potrebe uvek važnije od potreba drugih. Rezultat je odrasla osoba koja nema razvijene kapacitete da se suoči sa izazovima stvarnog života, koja ima osećaj da su joj drugi nešto dužni, da zaslužuje bolje od drugih. Njeno ponašanje zato može biti hirovito, pretenciozno, antisocijalno i tu, u oblasti ponašanja, dolazi do preklapanja sa posledicama zanemarujućeg vaspitanja.

Zanemareno dete

Izraz zanemareno dete često se percipira kao da dete dolazi iz visoko disfunkcionalne porodice sa socijalne margine i kao da uz ovu sintagmu očekujemo neku dramatičnu pozadinu. I upravo je takva uvrežena percepcija ono što nas lako zavede da previdimo neke druge očigledne znake zanemarivanja.

Pre svega, važno je naglasiti da ni zanemarenost ni razmaženost ne moraju imati i često i nemaju nikakve veze sa društvenim statusom porodice. Nisu samo imućna deca razmažena, niti su samo siromašna deca zanemarena.

Džefri E. Jang, osnivač Shema psihoterapijske škole, izdvaja tri vida zanemarivanja:

  • deprivacija nege (detetu su uskraćena pažnja, toplina, ljubav, povezivanje)
  • deprivacija empatije (roditelji ne prepoznaju osećanja deteta, uskraćuju mu razumevanje, podršku, ne slušaju ga, ignorišu emocionalnu realnost deteta)
  • deprivacija zaštite (dete je previše rano ohrabreno da se osamostali a pritom mu je uskraćeno adekvatno vođstvo, direkcija, usmeravanje).

Ni u jednom od ova tri vida zanemarivanja novac i društveni status porodice suštinski ne igraju nikakvu ulogu. Zanemareno dete ne mora biti fizički zapušteno, kako često očekujemo. To je dete koje nam može izgledati kao i svako drugo, koje uredno izvršava svoje obaveze, počešljano, lepo obučeno, bez očiglednih naznaka da mu bilo šta nedostaje. Suština je da su zanemarene deteove bazične emocionalne potrebe.

Kako zanemrivanje počinje vrlo rano, pre nego što dete nauči da govori, ono često nema reči da izrazi šta je to što mu nedostaje. Oseća neodređenu prazninu, usamljenost, ima teškoća da se autentično poveže sa drugima. Ono može, naročito u periodu adolescencije izražavati nezadovoljstvo na vrlo burne, upadljive načine. Ukoliko ovakvo dete ostvaruje solidan uspeh u školi, ili ima neki talenat koji ga izdvaja od druge dece, ili potiče iz imućne porodice, gotovo po pravilu će ga važni drugi – nastavnici, roditelji, učitelji percipirati kao razmaženo ukoliko i pokuša da izrazi da ima problem. Takvo iskustvo samo potvrđuje kod deteta stav sa kojim je odraslo, da niko stvarno nije tu za njega, da ga niko neće čuti i razumeti.

Duboka emocionalna glad sa kojom ova deca rastu u kritičnim razvojnim fazama vrlo često će biti kompenzovana prezahtevnim ponašanjem, burnim, hirovitim reakcijama. Upravo zato zanemarena deca mogu delovati narcistično kada su u buntu, a zapravo se bune protiv zanemarivanja. Naročito je karakteristična takva reakcija kod dece koja nisu imala dovoljno ljubavi a uvažavana su samo zbog talenta ili drugih posebnih sposobnosti.

Za razliku od razmažujućeg stila vaspitanja koji je posledica toga što roditelj radi nešto na štetu deteta, ovde je mehanizam potpuno drugačiji. Zanemarenost je posledica odusustva određenih ponašanja, roditelji su emocionalno nedostupni, detetu je uskraćeno zadovoljenje bazičnih emocionalnih potreba.

Može li dete da bude istovremeno i razmaženo i zanemareno?

Vaspitni stilovi roditelja mogu biti različiti. Ukoliko bar jedan roditelj dovoljno dobro zadovoljava emocionalne potrebe deteta, ono verovatno neće razviti patologiju koja prati konstantno zanemarivanje, ali može imati izazovan odnos sa roditeljem koji ga zanemaruje. Kod razmažene dece vrlo često ćemo prepoznati određene elemente emocionalnog zanemarivanja.

Razlika je u tome što je razmaženo dete pogrešno naučeno da očekuje da ga drugi spase i reše sve probleme, ali suštinski ono nema loše mišljenje o sebi. Često zapravo ima vrlo visoko mišljenje o svojim kvalitetima. Zanemareno dete veruje da sa njim nešto suštinski nije u redu pošto nikada ne dobija ono što mu je potrebno, zaključuje da je ono krivo što mu je uskraćena ljubav.

Oba deteta mogu se ponašati antisocijalno. Razmaženo dete jer veruje da su njegove potrebe na prvom mestu i da ima prava da očekuje od drugih da mu se podrede, a zanemareno pošto zaključi da mu drugi ionako nikada neće odgovoriti na njegove potrebe, ponašaće se kao da drugi nisu važni. Zanimljivo jo što će zanemareno dete često dugo idealizovati svoje roditelje. Što je veći stepen zanemarenosti to će intenzivnija biti idealizacija. To je naročito slučaj u porodicama koje na prvi pogled deluju potpuno funkcionalno, i gde je zanemarenost prisutna na vrlo suptilan način.

Zaključak

Ne postoji konkretna formula, skup koraka ili set pravila koji će vam garantovati adekvatan odnos prema detetu. Najvažnije je da roditelj ima kapaciteta da ostvari bliskost sa detetom, da mu pruži toplinu, sigurnost i ljubav na autentičan način. Što je jači odnos koji izgradite sa detetom, to su manje potrebe da se držite nekih konkretnih vaspitnih koncepata. A da biste mogli da prepoznate i adekvatno odgovorite na detetova osećanja jedini je preduslov da umete da ih prepoznate kod sebe. Zato je psihoterapija dece uvek daleko efikasnija kada i roditelj radi na sebi.

Jasna Ani